Нема повлачења, НЕМА ПРЕДАЈЕ!

Нема повлачења, нема предаје! Ношени тим речима, смело, одважно и одлучно представници Хуманитарне организације Срби за Србе спровели су у дело своју до сада највећу хуманитарну акцију (12. по реду) на подручју Косова и Метохије. На притиске које међународна заједница у координисаним акцијама са осведоченим терористима врши над српским народом све јаче у последњих месец дана, одговорено је конкретно. Испоручена помоћ у вредности од преко милион и двеста хиљада динара говори да ни поред свих препрека које је су окупатори поставила пред све нас, није успела да нас пољуља у нашој решености да обиђемо и помогнемо најугроженије Србе јужно од Ибра.

У овој детаљно планираној и уз доста труда одлично спроведеној тродневној акцији помогнуто је 27 породица, 62 основца из основне школе у Осојану и Клини,  амбуланта у Осојану и библиотека у истом месту. Овој акцији конкретно су се придужили и братска организација СПО(ј)И и Светосавска Омладина из Суботице уз велики број донатора широм света!

Списак обезбеђене помоћи у акцији:

• Лежаја 10 ком 
• Столице 20 ком 
• Кухињски сто 2 ком 
• Орман 2 ком 
• Кревет на спрат 1 ком 
• Тепих 4 ком 
• Судопера 2 ком 
• Душек (велики) 1 ком 
• Фрижидер 6 ком 
• Замрзивач 4 ком 
• Електрични шпорет 7 ком 
• Шпорет на дрва 3 ком 
• Веш машина 5 ком 
• Усисивач 2 ком 
• Бојлер (80л) 2 ком 
• Пумпа за воду и цеви 
• Прекрупач за жито 1 ком 
• Козе 3 ком 
• Пакет основних лекова и санитетског материјала за амбуланту 
• Новчана помоћ пред полазак у школу за 62 основца 
• Књиге за библиотеку 50 ком 
• Пакети хигијенских средстава (донација „Хенкел“)

Раном зором трочлана експедиција кренула је пут српског судилишта и светилишта у до сада најобимнији подухват. Већ прве непријатности по доласку на административну линију јављају се као последице укорењених хирова империјалистичких бездушника, који имају потребу да као по навици исте истресају над српским народом на регуларној бази већ вековима уназад. То је онај осећај када је довољно само разменити погледе са онима који не знају своју тренутну локацију да нађу ни на мапи, па да се у вама помеша и бес и немоћ и туга и презир и пркос у истом тренутку. Након пар куртоазних речи које смо били приморани да проговоримо на страном језику у нашој рођеној земљи, док смо чекали да се заврши иритирајући претрес настављамо до Звечана. На старом месту дочекују нас наши велики пријатељи из хуманитарне организације „Мајка девет Југовића“ којима се и овај као и безброј пута до сад, од срца захваљујемо на пруженој помоћи и суделовању у спровођењу наше акције, без којих наравно ни овај наш подухват не би било у могућности реализовати. За први дан планиран је обилазак подручја косовског поморавља односно околине општина Новог Брда и Косовске Каменице. Обзиром да смо знали да је пред нама изузетно захтеван задатак, приликом ког је требало обићи по 15 породица на дан, посете су биле изузетно кратке и експедитивне како би испунили зацртане циљеве. Акцију започињемо посетама породицама у селу Божовце. Прва породица коју обилазимо је породица Филић у којој живи самохрани отац Момчило са две малолетне ћерке: Сањом (11 год) и Слађаном (9 год). Трагична ситуација је задесила од скора ову породицу. Мајка ових симпатичних девојчица је починила самоубиство и тако је поред сиромаштва ова породица понела још један крст. Видно потрешени ситуацијом коју смо затекли одлучено је да се овој породици максимално помогне куповином: електричног шпорета, лежаја, ормана, фрижидера као и три тепиха.

На другом крају села долазимо до петочлане породице Миленковић. Породицу чине мајка, баба и троје деце: Марко (19 год), Ђорђе (16 год) и Јована (11 год). Овде не затичемо тако критичну ситуацију као у претходном случају, али је сиромаштво свепристуно. Овој породици обезбеђујемо: веш машину и један лежај.

Следећа станица је село Љештар. У већински шиптарском селу има свега неколико изолованих српских кућа, а једна од њих је кућа повратника породице Цанић. Самохрани отац бије тешке животне битке удруженим снагама са својим сином јединцем Марком (14 год) у негостољубивом окружењу. Кроз кратак разговор се упознајемо са суморним животним околностима са којима су суочени и поред речи подршке одлучујемо да обезбедимо за њих: веш машину и фрижидер. Захваљујући се и на самој нашој посети, не успевши никако да одбијемо поклон, добијамо последњу флашу сока коју су имали у кући да нам се нађе успут. Заиста треба бити изузетно психички спреман, како би издржали овако тешке емотивне тренутке на које наилазимо, а да не клонемо духом пред оваквим искушењима. Глумити да имате чврсто срце и да вас наводно сав тај чемер свог народа не дотиче у толикој мери, заиста заслужује и више од најпрестижнијих глумачких награда.

Пут нас води до села Бара у којој обилазимо три породице које су кућа до куће. Четворочлану породицу Филић коју чине родитељи и ћерке: Вања (16 год) и Милица (15 год). Након краћег упознавања са условима у којима живи ова породица одлучујемо да за њих обезбедимо: један лежај и веш машину.

У суседној кући наилазимо на целу чету деце. Ипак од десеторо мале деце која су се ту затекла породици Ристић Сретена припада „свега“ четворо: Снежана (13 год), Јована (10 год), Милош (7 год) и Иван (6 год). Упали смо у незгодном тренутку и на кратко прекинули рођенданску прославу једног од најмлађих Ристића. Након краћег разговора са родитељима, обиласка куће и дружења са знатижељном дечицом долазимо опет до мучних призора. Дечица која су била за рођенданским столом једноставно речено нису имала поштену столицу на коју да седну. Столице без наслона, на климавим ногама које прете да се поломе сваког часа. Чак ни таквих назови столица није било довољно, па је по двоје деце делило те столице али су једнако срећно и са уживањем славили рођендан и јели торту као да се налазе у најзанимљивој играоници. Мисли које су тад пролазиле кроз главу су биле паралеле које сам повлачио између хирова београдске размажене деце чије рођенданске прославе личе на просечна свадбарска весеља и ситуације коју сам неколико тренутака непомично посматрао док ме неко није тргнуо. За ову породицу смо решили да обезбедимо доста ствари како би тиме растеретили родитеље и како би се обезбеђивањем тих ствари створили услови за прослављање рођендана достојних једног српског детета. Обезбеђене ствари: два лежаја, четири столице, фрижидер, тепих и бојлер.

Након тога одлазимо код гостију из суседне куће који су се затекли на рођендану, односно до породице брата Сретена Ристића, такође породице Ристић. Четворочлану породицу Ристић коју поред родитеља чини још двоје деце: Јован (10 год) и Јована (8 год). За ову породицу која такође живи на скромном минималцу као и велика већина породица, обезбедили смо: четири столице, фрижидер, лежај и шпорет на дрва.

Село Ајновце користимо за посету четворочланој породици Пауновић Јована. У овој породици нема млађих чланова, а чине је Јованова супруга, 37-годишњи син и њихов рођак који је тежак инвалид (без ногу). Због овако компликоване ситуације иако нема млађе деце, одлучујемо да им обезбедимо једну веш машину.Код Косовоске Каменице долазимо и до села Гоголовце у којем у врло неприступачном пределу на самом брду и крају села живи трочлана породица Менковић. Поред родитеља породицу чини и син Милош (22 год). Изузетно ведра и насмејана породица која се такође обрадовала и самој нашој посети, поготово из разлога јер немају толико прилике да угосте некога због неприступачности терена у ком живе. Сазнали смо да су у том селу велика већина околних шума и ливада у власништву Срба, али да због агресивности локалног цивилизацијски у ко зна ком добу заосталог племена немају могућности, а пре свега безбедоносних услова да користе своје поседе. Наравно свакодневни егзистенцијални проблеми Срба не допиру до оних који на својим џиновским билбордима северно од Ибра просипају једностране флоскуле о миру, демократији и толеранцији. За породицу Менковић обезбеђујемо једну веш машину. Након Гоголоваца враћамо се на мало приступачнији терен и долазимо до села Мочаре и петочлане породице Додић. Породицу чине родитељи и троје деце: Сандра (20 год), Милица (18 год) и Александар (17 год). Код куће смо затекли само мајку па смо у краћем разговору и обиласку куће договорили да прибавимо за њих један замрзивач.

Још једно негостољубиво окружење. Село Доња Шипашница, а на улазу графити подршке терористичкој банди ОВК и њиховим патронима светској полицији Сједињеним Америчким Државама. Ту наилазимо на још једну породичну задругу односно на две куће у којима живе породице два брата Јанковића. Ова два газдинства броје укупно четрнаест чланова односно осморо деце. 

Породица млађег брата са троје ситне деце: Јована (5 год), Михајло (2 год) и Филип (1 год). За њихово домаћинство смо обезбедили пумпу за воду са пратећим елементима. Са друге стране за породицу старијег брата и његово петоро деце: Милица (18 год), Маја (16 год), Стефан (14 год), Никола (9 год) и Саша (3 год). обезбеђујемо: шпорет на струју, два лежаја и фрижидер. Добро је да ове породице имају једна другу и да се држе заједно јер обитавају практично у потпуном шиптарском окружењу. 

Последња станица тог дана је село Кормињане у ком смо обишли три породице. Трећу породичну заједницу чинила је породица два брата Ђорђевић. На жалост чинила јер је један од браће трагично настрадао пре неколико месеци на радном месту и оставио иза себе самохрану супругу без икаквих примања са сином Огњеном (2 год). Цела породица још увек видно потрешена због губитка свог најмилијег једва је успевала да комуницира са нама. Не желећи да их додатно оптерећујемо сувишном причом, одлучили смо да за породицу настрадалог брата прибавимо један замрзивач док за породицу старијег брата који живи у заједници са родитељима и супругом један електрични шпорет. Тиме и завршавамо изузетно напоран дан. Са породицом Ђорђевић

Сутрадан започињемо други део акције помоћи нашем народу, а овога пута на подручју Метохије. Тог јутра нашој малој експедицији придружују се и представник познатих београдских реп група „Београдски синдикат“ и „Фантастична четворка“ Бошко Ћирковић, популарни Шкабо, као и наша стара пријатељица новинарка „Новости“ Драгана Зечевић. У том саставу прва станица на нашем путу ка Метохији била је злогласна Дреница, односно посета манастиру Девич. Дреница је слободно речено маузолеј на отвореном посвећен терористичкој ОВК. Манастир Девич је кроз своју историју у више наврата осетио на својој кожи сву крволочност шиптара из тог краја. Манастир који је врхунац своје голготе преживео заједно са сестринством манастира у мартовским погромима 2004. године. Унутар саме цркве затекли смо људе из „Завода за заштиту споменика културе“ на рестаурацији спаљених фресака. Иако нас је само започињање процеса рестаурације фресака обрадовало, ипак радници не делују оптимистично јер су фреске биле поливане бензином и паљене. Приметни су такође и трагови метака на фрескама. Нешто слично као што су и власници црвених књижица радили по српским светињама након другог светског рата.

Након посете светињи долазимо до Осојана у ком нас дочекује наш домаћин Габријел, човек који се својски потрудио да припреми терен у сваком погледу за наш долазак, и без ког овај део акције не би било могуће одрадити и коме се овом приликом захваљујемо. Први део помоћи за ову енклаву састојао се у набавци најосновнијих лекова и санитетског материјала за локалну амбуланту у износу од око 100.000 дин. Запослени у амбуланти срдачно су се захвалили на обезбеђеној помоћи, која ће им бити од изузетног значаја у наредном периоду. Други део активности у Осојану спроводимо у основној школи „Радош Тошић“, где нас дочекује око 45 ученика (од укупно 62) од првог до осмог разреда. У самом холу школе, након краћег упознавања кренули смо са дељењем новчаних донација у износу од по 2.000 динара за сваког ђака, за успешан почетак нове школске године. Уз наше новчане донације, најпознатији члан наше екипе Шкабо, коме су се узгред деца највише и обрадовала, поделио је сваком од ђака и свој компакт диск. Поред тога школску библиотеку смо освежили са око педесетак књига, које смо добили као донацију од господина Банета и његових пријатеља.

По завршетку посете основној школи окрећемо се нашим примарним делатностима и обиласцима породица. У суседном селу Кош као на траци без много задржавања обилазимо пет породица. Генерално сам тај предео Осојана и околине је много пострадао за време агресије 1999. године и скоро сва села су до темеља порушена. Тренутна ситуација је знатно боља у односу на област косовског поморавља, искључиво из разлога јер су у овом пределу куће комплет нове саграђане за повратнике из централне Србије. Породица Лацмановић прва са списка броји пет чланова. Синови Милан (23 год), Никола (21 год) и Топлица (13 год). Стање у кући је било на задовољавајућем нивоу, тако да смо за њих обезбедили један кухињски сто.

Слично стање смо затекли и у комшијској кући породице Марка Тошића, са ким још живе његова супруга и синови Мирослав (20 год) и Миодраг (15). За ову породицу смо наменили један трокрилни орман. Још једна кућа у суседству породице Радовановић, која броји пет одраслих чланова од којих је најмлађа Божица (32 год) ометена у развоју. Осим једног кухињског стола није било потребе за неком додатном помоћи. Недалеко одатле долазимо и до породице самохране мајке Станице Поповић. Поред мајке породицу чине још и деца: Бобан (28 год), Наташа (23 год), Слободан (20 год) и Стојан (17 год). Након краћег разговора са Станицом, договорено је да би им у овом тренутку највише значила набавка прекрупача за жито. Осим тога, најмлађи Стојан се ипак највише обрадовао фотографисањем са Шкабом. Последња породица у Кошу коју смо посетили јесте седмочлана породица Лазић Звонка. Осим Звонка, његове супруге и родитеља, домаћинство чине и малолетна деца: Анастасија (8 год), Александар (6 год) и Томица (2 год). Овој породици превасходно због ситне деце наменили смо више ствари: кухињски сто, четири столице и фрижидер.

Приморани да муњевито мењамо локације не задржавајући се превише, акцију на том локалитету приводимо крају у самом Осојану обиласком три породице. Прво долазимо до породице Репановић коју чине млади супружници Зоран и Јелена и њихово троје мале деце: Петар (5 год), Николина (2 год) и Лука (5 месеци). Зоран Репановић живи у истој кући са породицом свог брата док се не обезбеде основна средства за довршетак њихове куће. Док се радови не приведу крају, решили смо да им обезбедимо један електрични шпорет који ће бити на услузи целом домаћинству, а након тога и самој породици по пресељењу у њихов нови дом.

Друга породица у Осојану је породица повратника Ђурић Радоша. Ова млада породица је депортована из Норвешке пре извесног периода и сада покушава да поново стане на своје ноге и створи себи нормалан живот. Осим Радоша и његове супруге, породицу чине и деца: Ивона (4 год) и Лана (1 год). За њих смо наменили један замрзивач и четири столице.

На самом изласку из Осојана свраћамо до породице Дубић Снежане која живи са своје шесторо деце: Игор (26 год), Велика (21 год), Леонид (20 год), Наташа (17 год), Жарко (11 год) и Ивана (6 год). Осим скромног минималца, ни ова породица нема других примања. Замолили су нас да им обезбедимо један електрични шпорет. На путу ка Косовоском поморављу свраћамо и до села Беркова где обилазимо породицу Бањац Љубинке и Саве који живе у заједници са својим сином Веском (21 год). Иако смо и овде били позивани да останемо на послужењу, због изузетног обима посла договарамо набавку једног замрзивача и продужавамо до страдалничког села Старо Грацко. Старо Грацко је нажалост познато по стравичном злочину које су починили шиптарски терористи јула 1999. године, када је кукавички након повлачења српске војске и полиције под будним оком КФОР-а убијено 14 жетелаца од којих је најмлађи Новица имао свега 17 година. У том суморном селу, које се још увек одупире најезди шиптара оличеној у куповини кућа и имања у и око села и константим провокацијама, обилазимо и помажемо три породице. Овде нас дочекује и главни човек у селу и учитељ у сеоској школи Зоран Станковић – Уча који нам помаже при обиласку породица и коме се такође захваљујемо. Прва по реду породица је породица Живић Соње која је у крвавој жети изгубила супруга и остала сама са свекрвом и четворо деце: Ивана (18 год), Александра (16 год), Лазар (15 год) и Зорана (12 год). За њих смо наменили овом приликом: лежај, електрични шпорет и један усисивач. Недалеко одатле у комшилуку долазимо до још једне породице која је изугбила једног члана у крвавој жетви.

Породицу Стојановић Радојице чине супруга Славица и синови: Немања (24 год) и Лазар (14 год). У разговору са Радојицом сазнајемо да је он изгубио оца у крвавој жетви, укратко нам описујући те дане пре и након тог терористичког акта и улогу међународних „безбедоносних снага“ у свему томе. По ко зна који пут у сваком од нас помешана осећања од туге до беса, а све због те немоћи која нас је притисла и нема намеру да попусти. На крају овог маратонског дана обилазимо и последњу породицу у овој нашој великој хуманитарној акцији.

Породицу Цвејић Јелене затичемо у црнини коју још носе у знак жалости због губитка мужа и оца Љубише Цвејића, који је био један од 14 жртава крваве жетве. Самохрана мајка одгаја своје троје деце: Драгишу (20 год), Александра (18 год) и Николу (14 год). За ову намучену породицу решили смо да набавимо више ствари: кревет на спрат, лежај, четири столице и шпорет на дрва. Овом посетом званично и завршавамо овај велики пројекат на опште задовољство свих нас који смо учествовали.

Што се тиче обезбеђене помоћи, треба поменути да су намењена средства за куповину три козе петочланој породици Бобана Ристића из села Понеш, запосленог у једној од народних кухиња, ког нисмо стигли да посетимо овај пут. Саму посету Косову и Метохији завршавамо наредног дана присуствовањем светој литургији у манастиру Грачаница и прослави великог празника Успења Пресвете Богородице – ВЕЛИКЕ ГОСПОЈИНЕ.

Закључак који се намеће након сваке наше посете и испоручене помоћи остаје нажалост исти. Неизвесност Срба око њиховог опстанка, поготово након екстремних притисака у последње време је све већа. У тренуцима када се никад не зна када ће средњевековно племе добити зелено светло од својих западних ментора и уживаоца њиховог главног извозног производа, за спровођење својих злослутних планова и чишћења преосталог српског живља, шпорети и лежаји мало тога могу учинити за њихов опстанак. Главни циљеви ове акције (као и свих претходних) су да својом посетом охрабримо наше Обилиће и Царице Милице да опстану на нашој светој земљи, да пружимо речи подршке, а како не би све било само на речима, да обезбеђивањем основних кућних елемената покушамо да им те суморне тренутке пуне неизвесности барем мало олакшамо. Будућност Косова и Метохије, односно српског народа доле знају само модерни крсташи и српски душмани.



На нашој организацији остаје, да својим скромним трудом учинимо све што је у нашој моћи да што спремније дочекамо све могуће сценарије и да се као и много пута до сада нађемо нашој најугорженијој браћи и сестрама при руци, када то буде најпотребније. За крај упућујемо поруке по ко зна који пут сваком појединцу, удружењу, организацији, фирми, да сходно својим могућностима и свако на свој начин, наставе борбу на свим пољима за очување Косова и Метохије у саставу Србије, а да би се успело у томе неопходно је првенствено сачувати српски народ на својим вековним огњиштима.