Нова помоћ породици Лончар
Прошле године смо шестеро дјеце Мирослава и Милојке Лончар помогли у храни. Пошто им се ситуација, нажалост, нимало није поправила, морали смо то опет урадити. Мајка Милојка нас је, „кад више нисам имала ни куд ни коме да се обратим“ како каже, звала у помоћ јер више дјеци нису могли да обезбједе најнеопходније.
У покушајима да породици помогне Милојка данима обилази Оптшину, Центар за социјални рад, Црвени крст али узалуд. Нико јој, у овим временима не може понудити дуготрајно рјешење и сигурност у будућност своје дјеце. Овај пут није успјела ни једнократну помоћ добити па се зато морала нама обратити. Центар јој је понудио Јовици (10 година) бесплатан одлазак на море . „ Као да нам море пада на памет кад нам свега фали… а опет се мислим кад не мора ништа платити штета да ми дијете не види то… можда му је то задња прилика… а немам му од чега ни купаће купити а не нешто друго…“ прича Милојка а ја се мислим како то неко горе послаже баш како треба и кад треба јер захваљујући нашим пријатељима из Италије могла сам свима њима подијелити прелијепе гардеробице. Јовица је добио баш за мора дивних шорцева, папуча, бермуда и мајица тако да се Милојка не мора више мислити хоће ли га послати или не.
Јовица се заљубио у школи па се крије да га не сликам, „срамота га“ каже његов брат Његош (22 године) који је завршио за кухара али посла нигдје не може да нађе. Прошле је године планирао да иде за Црну Гору да ради али пошто ни за карту не може да скупи онда помаже оцу у шуми у сјечи стабала за приватне пилане. Тежак посао који не оставља могућност да иде потражити нешто друго. Код куће се затекао јер се разболио што је одмах смањило ионако минимална кућна примања и довело Милојку до oчаја. Немања (16 година) је ове године кренуо у средњу школу у Лукавици и сваки дан возари на релацији Мокро- Лукавица (око 30 км у једном правцу).
Прошле године је кренуо на терапије у Бања Луку (имао удес кад се враћао изшколе. Камиону отказале кочнице па је ударио у групу дјеце међу којима је и он био)али ове године новца недостаје па већ пар пута није отишао. Због тога му се стање са бубрезима, последица удеса, погоршало па мора пити посебан чај који кошта 130 КМ који смо му овај пут ми платили. Гордана (15 година) је од прошле године фино порасла и већ може доста мајци помоћи. Завршила основну школу и спрема се за упис у средњу па ју је добивена гардероба посебно обрадовала. Јована (7 година) је одличан ученик и понос породице. Михајло (3 године) је спавао када сам са Милојком довезла храну коју смо купили у износу од 366,25 КМ и са новцем за чај уклопили у 250 евра донације коју смо за њих планирали.
Дјеца су пресретна, Милојка ће једно вријеме бити мирна „да се макар мало наспавам. Ноћима се преврћем и смишљам рјешења за која знам да ће пропасти а кад сване најрадије бих се покрила по глави да нестанем али морам устати због дјеце и борити се… захвали се молим те, тим људима на помоћи и пробај им објаснити колико је то нама значајно и за живот вриједно“.
