СЗС у посети Ненадићима из Грахова

Представници Хуманитарне организације Срби за Србе из Београда посетили су петочлану породицу Ненадић из општине Црни Луг крај Босанског Грахова коју чине отац Чедо (50), ветеран војске Републике Српске, његова супруга Сања (30) и троје малолетне деце: Никола (13), Ђорђе (10) и Ружица (8). Након рата и промењене демографске слике Босанске крајине живот се са великом муком враћао у нормалу. Чедо није хтео да напусти вековна огњишта, иако је свима било јасно да су Срби рат у Крајини изгубили и да следе тешке године за наш народ.

Поглед из Црног луга ка Динари Врло мали број људи који се у Крајину вратио углавном је био у старијем животном добу, а Чедо је један од ретких који се вратио, не толико млад годинама, али млад срцем и жељом да се не предаје. 2003. године се вратио на своје огњиште, оженио 20 година млађу жену и Бог је благословио њихов брак са троје деце. У разговору са Ненадићима у дворишту њихове куће Тренутно стање недовршене породичне куће Ненадића у Црном лугу Како сам Чедо каже, први пут се насмејао после рата када му се родио први син Никола. Породица живи у својој кући, у којој имају струју, воду и купатило, али новац за живот и одржавање куће је највећи проблем Ненадића. Њих петоро живи од само 130 КМ годишње, од накнаде за Чедино учешће у рату, а сваког месеца имају трошкове само за струју од око 50 КМ и за ужину за школарце.    Ненадићи се боре да сутра буде боље – имају праву малу фарму са стотинак оваца, старом кравом и две јунице и баш због тог њиховог вредног рада и труда, нису тражили никакву другу помоћ, осим помоћи да увеличају благо. Потребно им је проширење капацитета штале за 20 – 30 квадратних метара, како би могли да повећају број оваца и самим тим и продају и тако ојачају кућни буџет.    Чедова жеља су и нова моторна тестера и трактор, не би ли могли и више да раде и да се хлебом хране. Трактор који сада користе је из 1983. године и није у баш најбољем стању. Такође, потребно је урадити изолацију у кући, средити кров који прокишњава, адаптирати кухињу, набавити нови шпорет и, што је најбитније за децу, кревете и ормаре.   У породици нико није запослен, али нико није ни болестан. Деца иду у школу, а родитељи се труде да им ништа не зафали. Ово троје деце, заједно са још неколико комшијске деце, сваки дан иде двадесетак километара у школу у Грахово и назад. Организован им је превоз од стране комшија, пошто су сви у овом српском крају свесни да су деца наше највеће благо, и наша једина будућност.  Са већом шталом, Ненадићи би повећали број оваца и могли би да одговоре на захтеве потенцијалних купаца са озбиљном количином коју они потражују. Свака помоћ за Ненадиће била би заправо улагање у њихов рад и труд, па би они сами себи изградили бољу будућност!