СЗС уручили Јелени Мирјанић компјутер
Док многи њени вршњаци прижељкују што љепшу одјећу, обућу и скупе мобилне телефоне, четрнаестогодишњој Јелени Мирјанић из села Горњи Подградци код Градишке највећа жеља је да упише средњу школу. Вриједна дјевојчица не дијели послове на мушке и женске, јер је приморана да ради све. Откако је са само пет година остала без мајке, Јелена је „заледила“ своје дјетињство и са оцем Новаком кренула у борбу за бољи живот. Почетком јуна, представници Хуманитарна организација Срби за Србе уручили су скромну донацију Јелени Мирјанић у виду лап топ компјутера добијену од донатора организације из Шведске.
Преко ноћи одрасла, дјевојчица са непуних десет година поново се нашла на још једној животној раскрсници када јој је отац остао инвалид. Да би својој јединици обезбиједио бар основне услове за живот, Новак није бјежао ни од најтежих послова па је настрадао радећи у шуми. Дјевојчица је рано научила да живот није игра и озбиљно схватила да много тога зависи од ње па је савладала и тешке мушке послове. Када би све обавезе у кући позавршавала, Јелена је марљиво учила, а у школи је знала само за петице.
– Помажем тати, донесем дрва, оперем суђе, спремам ручак и све што треба. Уз све то, морам много учити, јер желим да као одликаш упишем средњу школу – прича Јелена.
Новак каже да му је све теже, јер док је био здрав, могао је кћерки пружити колико-толико лијеп живот, а сада је то сан.- Моја супруга је млада умрла, а ја сам тешки инвалид и све је пало на Јелену. Најтеже ми је да гледам дијете како ради тешке послове, а никада се чак ни не пожали. Борац сам прве категорије, немам никаква примања осим пензије која је нешто већа од 200 КМ, а пола тога дам за станарину – прича Новак и додаје да су подстанари већ десет година.
– Док сам био здрав, имао сам циљ да саградим кућу у којој би Јелена имала своју собу па да може на миру учити. Сада о томе и не сањам, јер сам везан за колица – прича Новак. И Јелена је свјесна да су жеље једно, а стварност нешто сасвим друго, али не одустаје од сна да заврши школу.
– До петог разреда сам била одличан ђак, сада сам врло добар, али се трудим да поново имам само петице. Одувијек сам жељела да помажем људима па бих вољела да упишем медицинску школу, а затим правни факултет – рекла је сјетно и додала да би школовање било додатни трошак.
– Успијемо да платимо станарину и татине лијекове, али не бисмо имали за куповину мјесечне карте и уџбеника. Плашим се да ћу морати да останем само са основном школом, јер од Градишке живимо 25 километара. Пјешачила бих ако треба, али ко ће онда направити ручак, ложити ватру, све послове у кући обавити – рекла је Јелена Мирјанић и кроз сузе додала да јој, поред свега, мајка сваким даном све више недостаје.
– Да је мајка жива, све би било пуно лакше – рекла је Јелена бришући сузе.
Јеленин разредник у основној школи „Младен Стојановић“ Свјетлана Вукићевић истиче да је она „златно дијете“. – Добро се уклопила иако је промијенила неколико школа, јер се са оцем често селила. Воли да учи и редовно обавља своје обавезе, а увијек нађе времена да помогне и другој дјеци. Због тога је омиљена у разреду и другари јој пружају подршку. Веома је вриједна и све ради свом снагом и вољом – истиче Вукићевићева.
Новак Мирјанић каже да је изгубио вјеру да ће ико ублажити муке његове кћерке и њега. – Обраћали смо се општини Градишка, куцали на сва могућа врата, али нико ни да нас погледа. Иако сам борац прве категорије, нико од представника локалне власти није дошао ни да обиђе мене и кћерку, а камоли да нам помогне – рекао је Мирјанић.
