Вести

ГОГИЋИ

ГОГИЋИ

ГОГИЋИ, ТРИНАЕСТОРО ДЕЦЕ, СЕЛО СТОЛАЦ, ЦРНА ГОРА    

У селу Столац код Плужина, Црна Гора, у тешким условима живи породица Гогић са десеторо деце , пет кћерки и пет синова,а мајка хероина храбро каже: ''Издржи Надо, огрејаће сунце и твоје Југовиће''!Имена деце и године рођења:- ЗОРИЦА 1990. год.- НЕБОЈША 1992. год.- ДАНИЈЕЛА 1994 год.- ДАНКА 1996. год.- ЗЕЉКА 2000. год.- СЛАВИША 2001. год.- ДАНКО 2003. год.- ДАРКО и ДАРКА 2004. год. (БЛИЗАНЦИ)- ДАНИЈЕЛ 2006. год.

Двије старије кћерке, од којих се једна зове Светлана, су удате, а шести син ради у Будви. Укупно родили ТРИНАЕСТОРО.Породица Гогић је једна од најбројнијих српских породица. У изнајмљеној  "кући" ако се тако може назвати напукла дрвена барака без пода,воде и струје, борави њих дванаесторо,од којих је најмалађи Данијел још беба. Супружници Милун (43) и Нада (41) се не жале, без обзира на сву горчину и муку које их прате. У невољи и оскудици живе као једна срећна породица. -''Деца су нам хвала Богу жива и здрава, а остало како драги Бог да. Није нам лако јер сви смо у једној просторији а деца одрастају и немају своју собу. Не знам како ћемо када девојчице порасту! "-  каже мајка.Барака се налази на пропланку, ван села,тако да за све што им треба морају пешачити километрима да би дошли до намирница или деца до школе. Зими је још теже! Хране се кромпиром, пасуљем, и млијечним производима од КРАВЕ коју су купили захваљујући донацији Срби за Србе. О месу у јеловнику не размишљају. Слаткиши су за њих луксуз а мајци Нади тешко пада што не може деци ни кесицу бомбона да купи, те каже: Понекад ми дође да пресвиснем од муке када ми дете затражи да му нешто купим а ја немам.Тада ме душа заболи.Бивши радник Фабрике електрода из Плужина је незапослен, и ради по селу шта му дају. Од наднице се не може прехранити породица од четрнанаест чланова. Милун каже: Прихватићу било какав посао без размишљања само да нешто зарадим и купим хране и одеће деци.Они су ми најважнији. Бојимо се зиме јер посла има много мање а укућани морају да једу.Срби за Србе су ову породицу уврстили у финасијски програм месеца маја 2006. године.ХРОНОЛОГИЈА ПОСЕТА И УРУЧИВАЊА ПОМОЋИ ПОРОДИЦИ ГОГИЋ19.06.2006. - ТРАНСФЕР НОВЦА 27.11.2006. - тРАНСФЕР НОВЦА 16.02.2007. - Извештај 31.05.2007. - ИЗВЕШТАЈ 06.11.2007. - ИЗВЕШТАЈ 16.04.2008. - ИЗВЕШТАЈ 01.05.2008. - извештај

        Васкршња посета СЗС Гогићима, 2008 године.                                          Овде расте десеторо деце

Детаљније...

СЛАВКОВИЋИ

СЛАВКОВИЋИ

СЛАВКОВИЋИ, ДЕВЕТОРО ДЕЦЕ, СЕЛО РАБОВЦЕ, КОСОВО И МЕТОХИЈА, СРБИЈА   На петом километру од Липљана, у селу РАБОВЦЕ, тамо где цветају црвени божури, живи једна од најбројнијих српских породица на Косову и Метохији. Срећни родитељи, како за себе кажу Тања и Славиша Славковић године 2005, на Никољдан добили су осмог сина,и тако потврдили да прича о девет браће Југовића није само мит. Кћерка Ивана и осам дечака као осам златних јабука: Младен, Милан, Слободан, Милош, Миљан, Лазар, Милутин и најмлађи Никола не знају за чоколаде, компјутер ни било какве друге благодети, осим очеве и мајчине љубави.

- Иако једва састављамо крај са крајем, ја сам најсрећнија мајка на свету-каже Тања. Ником нисмо закуцали на врата и тражили милостињу. Има хлеба, дневно по шест - седам килограма поједемо. Има и млека од краве коју нам је поклонио добротвор Мирко Тодоровић из Врњачке Бање. Нису ми деца боса ни гола, нити су Богу хвала до данас знали за било какву болест. Здрави ко дренови - радосно каже мајка хероина.

Славишу Славковића не плаши неимаштина и оскудица. Страх га је да ће остати заробљен у "независном" Косову и да ће како каже, морати да бежи и склања децу, а где не зна ни сам.

Рабовце је село претежно насељено Албанцима, па је Славишина кућа у окружењу. Сталног посла нема и иде се у надницу . Ситуација је сваким даном све неизвеснија за Србе који су остали на својим огњиштима.

- Тешко је. Не могу да верујем да ни дечији додатак у последњих шест месеци нисам добио. Када се родио Никола, за бебу ни пакет није дат. Не знам да ли је у књигу држављана уписан, а у Србији говоре о белој куги. - Није нам до тих материјалних ситница већ до мало пажње наше државе и других одговорних људи. Да нам тиме дају неку наду да ће све бити добро, помало револтирано прича Славиша !

- Када су нас контактирали племенити људи из хуманитарне организације  Срби за Србе из дијаспоре и понудили финансијску помоћ осетили смо да неко ипак мисли на нас. Да нисмо сами! Лепо је како су се наши људи у иностранству организовали да помажу вишечлане породице.

Наш члан, Слободан Делић (Боба) је ову породицу посетио прошле године ,однео им помоћ и фотографисао их. Тада је сазнао да локални учитељ који учи српску децу живи заједно са Славковићима, јер нема где друго. ИЗВЕШТАЈ О РАДУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ЈАНУАР - МАРТ 2006.     

 

Детаљније...

РАШКОВИЋИ

РАШКОВИЋИ

PAШКОВИЋИ, ШЕСТОРО ДЕЦЕ,КРАГУЈЕВАЦ, СРБИЈА       Рашковићи (отац Саша и мајка Александра) су прва породица коју је наша организација укључила у хуманитарни програм. Живе у Крагујевцу,у оронулој кућици. Имају кћерку Јовану и пет синова: Страхињу, Немању, Драгана, Александра и Зорана. Држава се није потрудила да им живот буде лакши, а егзистенција сигурнија, али и без тога, у њиховом дому наћи ћете радост каква се ретко среће. У насељу вашариште, у кући која наравно није њихова, пет дечака и једна девојчица, са мамом и татом, живе своје животе далеко од очију оних чија је дужност да знају за њих и брину се о њима.  Пре пуних 14 година Александра је избегла из Задра. Уточиште је нашла у Крагујевцу. Завршила је Медицинску школу, упознала Сашу и убрзо је љубав крунисана браком. "Ми не тражимо да неко други храни и облачи нашу децу, већ само да обезбеде мом супругу да има сталан посао, од којег ћемо моћи да живимо нормално. Куцали смо на сва врата, а врло често добијали питања зашто рађате децу кад неможете да их издржавате."  Рашковићи живе у изнајмљеној кући, за коју им кирију плаћа Сашин отац. Александра је и после шесторо деце витка и лепа жена. Од њеног мајсторства зависи како ће нахранити и напојити сву децу, и у томе очигледно успева. У кући, у којој сваки час некоме од деце нешто треба, има простора и за учење и за игру, све је на свом месту, уредно и чисто. Гужва настаје кад је полазак у школу. При поласку, Александра их преброји, пољуби и враћа се Александру и најмлађем Зорану.

 За њих осморо, само за храну, требло би им по две хиљаде динара дневно. Мајка прима дечији додатак од 4.200 динара. Александра каже да би најрадије отишла у иностранство јер "у свету су мајка и деца светиња и нико ми не би замерио што сам их толико родила."

ХРОНОЛОГИЈА ПОСЕТА И УРУЧИВАЊА ПОМОЋИ ПОРОДИЦИ РАШКОВИЋ01.02.2006. - тРАНСФЕР НОВЦА 04.05.2006. - ТРАНСФЕР НОВЦА 04.08.2006. - ТРАНСФЕР НОВЦА 05.01.2007. - ТРАНСФЕР НОВЦА 11.04.2007. - ИЗВЕШТАЈ

 Погледајте ФОТО ГАЛЕРИЈУ породице Рашковић

 

Детаљније...

БЛАЖИЋИ

БЛАЖИЋИ

 БЛАЖИЋИ, ДЕСЕТОРО ДЕЦЕ,

ЛУКАВИЦА, РЕПУБЛИКА СРПСКА

              

Отац АЦО,ратни војни инвалид, мајка САНДРА

деца: ДАНИЈЕЛ – 16 година ,ДАНЕЛ – 15 година ,САША – 13 година ,ТАЊА – 12 година ,ФИЛИП – 11 година ,ДАЈАНА – 8 година , ИГОР – 7 година ДИМИТРИ – 5 година, ДЕАН – 2 године АЊА – 1 година                                                                 

Из Београда, где је Ацо лечен,вратили су се у  Источно Сарајево у девастирану братову кућу. Али,две године су морали чекати и провести у просторији од десетак квадрата у Колективном смештају у Лукавици,пошто су у братовој кући живеле избеглице. Љути што је морају напустити,деложиране избеглице, који су у међувремену постали имућни приватници, су однели све инсталације и столарију.

БЛАЖИЋИ су уселили у празну кућу,где и сада живе. Зиму проводе у једној просторији (кухиња са трпезаријом и дневним боравком ) коју загрева  "Смедеревац".Остале две просторије користе у време када су температуре напољу подношљивије. 

Родитељи  покушавају на све начине да зараде довољно за преживљавање, и нису од оних који кукају над својом судбином, већ се лавовски боре. Разумеју проблеме друштва, као и чињеницу да од десеторо примају дечији додатак за само двоје деце,у износу од 70 КМ. 

САНДРА,по струци хемијски техничар, тренутно ради као чистачица у основној школи. Мења жену која је на породиљском боловању. Каже да је тај посао добила преко везе, смешећи се:"као да је мјесто министра, а не чистачице", Општина им је изашла у сусрет и издала привремено решење да на смену држе малу тезгу (сто) поред школе за продају слаткиша.

АЦО се креће помоћу штака, али се не предаје. Прима инвалидску пензију од 280 КМ. Двојица синова похађају средњу Електротехничку школу. Одлучили су да им пре свега дају занат у руке, а за факултета ко зна хоће ли бити новаца, па да не остану без занимања и хлеба. Врло добри су ученици. ДАЈАНА има све петице,па је сматрају најбољом ученицом породице. Беба АЊА је мезимица,сви је наизменично пазе и мазе.

Живе у скученом простору,али делује хармонично и смирено. Мада се да приметити да им доста тога недостаје, задовољни су и са оно мало што имају.

Напокон, срећа је почетком ове године почела да се осмехује породици Блажић. Прво смо их уврстилу у наш програм хуманитарне помоћи, потом  је Сандра у акцији бањалучког дневника "Глас Српске", на основу гласања читалаца, проглашена за МАЈКУ 2006.године, да би напокон Влада Републике Српске на мајском заседању 2007.године донела одлуку да се вишечланој породици Блажић додели национална пензија у висини од три најниже плате, што износи око 630 КМ.

Сада мајка Сандра,српска хероина, коначно има довољно времена да га посвети својој деци и да их изведе на прави пут. Породицу Блажић фионансијски смо помогли у току априла 2007. године. Извештај можете прочитати овде.   

Детаљније...

ПЕТКОВИЋИ

ПЕТКОВИЋИ

ПЕТКОВИЋИ, ДЕВЕТОРО ДЕЦЕ, ЛАЗАРЕВО, Р. СРПСКА

     Четрдесетогодишња Љубинка Петковић, самохрана мајка, подиже деветоро деце у трошној бараци у бањалучком насељу Лазарево, у улици Марка Липовца 103. Ова племенита жена има седморо своје деце, и двоје усвојених.Најстарији је Зоран '86 годиште, следе Мирослав '87, Миланка '88, Миленко '91, Ратомир '93, Слађана '95, Желимир '96, Бранка '97 и најмлађа Јована рођена 2000. године.     "Док сам била девојка усвојила сам бебу из Дјечијег дома у Сплиту, јер сам познавала њену мајку. Неколико година после, брат и снаха су трагично преминули па сам прихватила и њиховог сина", прича Љубинка. Њен муж је умро пре пет година па од тада сама подиже девет малишана.     "Проблем је издржавати вишечлану породицу. Почетак септембра ми је најгори, јер сви иду у школу. Тешко је спремити деветоро ђака и обезбедити новац за упис. И дрва за зиму су проблем", каже Љубинка.Љубинка је запослена у "Аутопревозу", али њена плата и супругова пензија су недовољни за многобројне потребе толике породице.     "Чини ми се као да радим по 20 сати дневно, Синоћ сам рецимо до касно у ноћ прала једној жени тепих. Деца чувају једна друге, а најважније је да нисмо гладни", поносно истиче. Најстарији син Зоран је с одличним усехом завршио пекарски занат, и намерава  уписати четврти разред Пољопривредне школе, касније и факултет, али новца за то нема. Малишани имају много неостварених и различитих жеља.     "Волела бих да идем на плес, али мама каже да немамо сваки мјесец 20 КМ за то", тужно каже мала Слађана.     Ова племенита жена наглашава да не прима никакву помоћ, осим дечјег додатка за троје малишана. Обраћала се Центру за социјални рад и многим организацијама, али нико јој није помогао. Желела би санирати кров и купатило у трошној бараци, дозидати још једну собу, јер је простора мало, али не зна, каже, да ли ће ове године имати довољно новца и за кречење.

27.10.2008. - Новчана помоћ Враћамо се у Бањалуку, правимо паузу за ручак, налазимо се са још једним другаром. Кроз причу сазнајемо  да он живи близу породице Петковић Љубинке и ми одушевљени јер ће нас он одвести да опет не лутамо кроз град. Петковићима смо наменили новчану помоћ од 300 евра коју смо им предали (потврда). У разговору са Љубинком добили смо потврду да им помоћ наше организације више није потребна у будућности јер су кроз социјална примања подмирили све потребе. Због намере да посетимо и породицу Ратковић, нисмо се дуго задржали у дому Петковића. 29.04.2008. - Васкршњи пакетићи и новчана помоћПородица Петковић

 26. априла сам обишао породице Петковић и Илић. Прво сам посетио Петковиће у насељу Лазарево у Бањалуци. Породице су већ биле обавештене о мом доласку. У кући Петковића сам затекао мајку са петоро деце. Једна од кћери која није била ту је тренутно у Грчкој, док је двоје деце било негде у граду. Како ме је време ограничавало гледао сам да убрзам посету па сам одмах прешао на дељење пакетића, књига и осталих поклона укућанима (потврда о донацији). Од свих проблема које имају Петковићи, Љубинка је највише незадовољства исказала према надлежним људима у општини који готово никако да им и не помажу изузев бедних 40 км или ти 20 евра месечне помоћи за које она треба да купи храну и остале кућне потрепштине које су им јако неопходне. То је уједно и други детаљ који бих споменуо, мајка Љубинка се пожалила да им недостаје хране и средстава за хигијену и то је оно што им је у сваком тренутку приоритет.

10.04. 2007. - Новчана помоћ Трансфер новца

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

На Велики петак сам посјетила Петковиће и уручила им 250 евра. Просто су били у невјерици кад сам им се јавила ујутро. Затекла сам шесторо дечице које можете видјети на сликама заједно са мајком. Други по старини је дошао пред крај посјете, тако да сам и њега упознала док је најстарији отишао негдје у град, а средња кћеркица је је са школом била на Тари.  Живе у бањалучком насељу Лазарево у монтажној кући која није најусловнија, али је боља од оне у којој живе Милутиновићи. Можда и због тога што је атмосфера у кући некако веселија. Иначе то је једна од монтажница саграђена 1969. године за нужни смјештаја послије  земљотреса, зидова напуклих и крова на коме често морају мијењати цријеп јер прокишњава. Али то је њихов дом,к акав-такав .За мајку Љубинку смјештај је есенцијални проблем.Тачно је да једва крпе крај са крајем јер су им приходи слаби и несигурни, од данас до сутра, али је ипак породица здравог духа. Старија дјеца раде на дневницу код приватника, било шта. Дјеца су испочетка била стидљива, па сам их морали једно по једно позвати у дневни боравак да се дружимо.Али, када су преломили, било је лијепо дружити се са њима. Чак су ме у пар наврата поштено насмијали.Интересантно да сам их посјетила тачно на годишњицу Љубинкине операције. Она добро изгледа, али на жа лост се још није опоравила. Срћом, дјеца су здрава, чила и весела и пуно јој помажу, тако да је све уредно и на мјесту иако су ствари  дотрајале и одслужиле своје. Она не може пуно помоћи нити смије ишта подићи се рана још увијек није смирила. Доктори  предлажу детањан преглед у Београду, али Љубинка, на жалост, за то нема новца. На питање да ли јој се неко јавио послије емисије РТРС-е (Радио телевизија Републике Срспке) „Феномени и хероји" одговорила ми је да је било обећања али не и остварења. Власник тржног центра Тропик је обећао запослење једном сину. Декан Универзитета у Бањалуци обећао је прим најстаријег сина на факултет и да ће трошкове студирања покрити Министарство образовања али тек од сљедеће школске године, па се томе још увијек надају. Веома су се обрадовали нашој помоћи и пуно им је значило да се неко пред Васкрс упутио са једног краја РС на други само да би њима уљепшао празник. Захваљују се свима и поздрављају. Јуче су нам послали и СМС честитку за Васркс и поздравили све чланове Срби За Србе. Свиђа им се наше име,и надају се да ћемо опстати, ојачати и помоћи многе.У прилогу вам шаљем слике као доказ да сам им уручила новац а и да се упознате бар са дјелом породице.

                                                                                              

 

 

Детаљније...

Уручена помоћ за породицу Поповић

Породицу Митра Поповића смо прикључили у наш програм помоћи на крају фебруарске акције. Ступили смо у контакт са овом породицом, која живи у околини Добоја, уз помоћ редакције програма „Стоп бијелој куги” (СБК) који се емитује на Радио Телевизији Републике Српске (РТРС). Екипа тог програма је у једној од ранијих емисија посећивала ту, у то време, једанаесточлану породицу и о њиховом тешком животу на селу информисала јавност Српске. Нажалост, живот ове породице постаје још тежи у септембру 2005. године када мајка Зорица губи борбу против рака.

Детаљније...