Милан Ћирић је особа са инвалидитетом од када је као српски војник рањен ’99. на Косову  – четврт века касније његова болесна жена и троје деце живе у катастрофалним условима

Тешко бисмо објекат у којем живи породица Ћирић из места Пуховац у општини Александровац могли назвати кућом. Било би то веома погрешно. Иако од чврстог материјала, ова нахерена приземљуша стара 40 година, без крова, са накривљеним зидовима, огољене цигле неравномерно распоређене тек да не зјапе рупе, без стакала на импровизованим неједнаким прозорским отворима натера човека да се стресе.

Гледајући Милана (47), Марину (44), Бориса (21), Ивану (17) и Јовану (14) нисмо могли а да се не запитамо где је друштво заказало када једна поштена породица може живети у оваквим условима.

„Кућу је почео да гради мој отац још неке 1985. године. Никада није ни завршена, а видите и сами на шта све ово личи. Максимум који можемо јесте да колико-толико све одржавамо чистим“, почиње Милан причу о главном проблему који одмах упада у очи – кућа.

Овај честити човек је бранио Косово и Метохију када је било најтеже – 1999. године. Тада је и рањен. У својој 21. години, младић пред којим је требао да стоји цео свет са свим могућностима, доживео је страхоте због којих је морао да оде у инвалидску пензију. Тих 40-ак хиљада колико прима премало је за иоле бољи живот.

„Био сам на ратишту на Косову, у тенковској јединици. Мајка ми се обесила после, ништа није ни знала за мене. У јуну 1998. сам отишао у војску, 9. септембра на Косово. Рањен сам 17. априла 1999. када смо упали у албанску заседу између Вучитрна и Митровице. Имам гелере у глави, лечим се и код психијатра од последица које је ратиште оставило на мене. Био сам 10-ак дана у Митровици по рањавању, у болници, па су ме вратили такорећи са завојима назад на положај“, прича нам Милан.

И његова жена Марина има озбиљних здравствених проблема.

„Имала сам епилептичне нападе, хвала Богу за сада немам. Оперисала сам тумор материце и штитне жлезде. Редовно пијем лекове за штитну жлезду. Дешава се када имам јак стрес да завршим на инфузији“, каже нам Марина.

Она је покушавала да се запосли, али није успела. Породица Ћирић живим једним сиромашним животом, а борба за пуку егзистенцију је свакодневна.

„Дешава ми се да немам хлеб да купим. Питам за 200 динара неког пријатеља да ми да како бисмо имали шта да једемо “, каже нам Милан, који не сме физички много да се напреже јер због гелера у глави има несносне болове.

Па ипак, сиромаштво Ћирића је само материјално. Имају троје деце. Борис је након гимназије радио у ресторану у Петровцу на Млави као помоћни кувар, али је био непријављен, па је инспекција затворила објекат. Тренутно нема посао, а сања да једном дође на стадион Црвене звезде како би уживо погледао утакмицу.

Ивана има проблем са говором. Рођена је са једним бубрегом. Похађа школу по ИОП-у.

Ћирићи дугују за воду 70 хиљада динара. Изузев фрижидера који су успели да купе на рате, бела техника им је у јако лошем стању. Немају башту, животиње ни пољопривредне машине.

Највећи проблем у кући јесу влага и буђ, који нарушавају здравље свих укућана. Јасно је да цео објекат није погодан за живот и тешко би се овде нешто могло адаптирати и средити. Њима је потребан нов дом, било да се гради или купује нека кућа у Александровцу.

Зато Хуманитарна организација Срби за Србе покреће велику акцију како би се овој честитој и напаћеној породици после вишедеценијског живљења у веома лошим условима коначно пружила неопходна помоћ у виду новог дома. Позивамо све људе који су у могућности да донацијама помогну како би Ћирићи, чија је глава породице дао све за свој народ и земљу, добили пристојан простор за живот који ће им показати да их нисмо оставили и заборавили.