Павловићи у “Фокусу“
У Обудовцу, код Шамца, шесторочлана породица Павловић живи у нељудским условима. Отац Жељко (41) и мајка Митра (40) једва успијевају да са 190 марака мјесечно, колико добију као дјечји додатак, обезбиједе само храну за себе и још четворо дјеце. Најстарији син, Владо, има 19 година, завршио је Електротехничку школу и већ пола године безуспјешно тражи посао. Млађа Александра иде у пети разред, Ружица у трећи, док најмлађа Ратка има пет година. – Мноштво грађана у Републици Српској не би могло ни да замисли како ми живимо, јер услови у нашој кући су непојмљиви за 21. вијек.
Живимо у кући која нема крова, због чега су нам стално мокри зидови. Кућу смо саградили 2005. године, али је фасада, унутрашње уређење и опремање остало само сан. Најгоре нам је због дјеце – прича Жељко, глава породице. Додаје да о њиховом животу најбоље говори податак да су током рата били у земуницама. У породици Павловић нико није запослен, а двоје дјеце иде у школу. И поред свих недаћа и лоших услова, обоје су одлични ђаци. – Трудимо се свим снагама да им обезбиједимо да заврше школу. У прољеће и љето радим на дневнице, а сад, кад зима стегне, нема ни посла ни прихода. Најгоре је сад, кад је снијег западао. Када имамо дрва, тада и ложимо, а када нема, шта ћемо – прича Жељко Павловић, бивши капетан у Војсци Републике Српске Крајине, који је прије рата живио у Вуковару.
Обраћала се породица Павловић и Општини Шамац за помоћ, али осим обећања, ништа нису добили. – Долазила је општинска комисија да види у каквим условима живимо. Обећали су пет хиљада марака за завршетак крова и осталих радова на кући. Захваљујући добрим људима из дијаспоре урадили смо много тога на кући, али је још много посла остало да се уради. Помогле су нам двије организације – „Срби за Србе“ из Лондона, која нам је обезбиједила хиљаду и по швајцарских франака, и „Немањићи – Тићино“ из Швајцарске, с двије хиљаде евра. Предузеће „Расим-градња“ из Градачца бесплатно нам је уградило ђечју собу. Неописиво смо им захвални, а наша ђеца им дугују што имају гђе да спавају – каже Жељко. Највише га боли, каже, што за њега сада немају разумијевања они за које се борио у рату.С обзиром на то да им је дјечји додатак од 190 марака једини сигурни извор прихода, ове храбре родитеље највише мучи чињеница да не могу испунити ђечје захтјеве које малишани имају у овом добу. – Тешко је ријечима описати како се као мајка осјећам када ми дијете нешто тражи, а ја му то не могу дати. Али, наша дјеца су жива и здрава и то је наше највеће богатство, које се не може ријечима описати. Драго ми је да их имамо четворо. Ја сам одрасла у породици као јединица и недостајали су ми браћа и сестре, па сам срећна кад знам да моја дјеца имају своје најближе – каже Митра Павловић. Сви људи добре воље који могу и желе да помогну Павловићима, своје донације могу да уплате на број текућег рачуна Митре Палвловић 562-100-80146996-50, отвореног код НЛБ Развојне банке.
Извор: Бањалучке дневне новине Фокус
