„Ћерка је села да једе када се вратила из школе и плафон је пао поред ње. Умало је није озбиљно повредио!“ – како би се заштитила деца и спречила нека већа трагедија, породици Кадрић-Шоботић је потребно трајно стамбено решење!

Довољна је и ова једна реченица у наслову нашег текста, да дочара, али и упозори, у каквом неусловном и небезбедном објекту живи седмочлана породица Кадрић-Шоботић.

А то није место где треба да одраста петоро деце. У страху и сталним погледима упереним ка плафону, како се случајно опет не би десило нешто слично, живе Невена Кадрић (13), Николина Кадрић (12), Наташа Кадрић (11), Даница Шоботић (7) и малишан Младен Шоботић (3).

Породица живи у селу Подгорац, које се налази неких 30-ак километара северно од планине Ртањ и на сличној удаљености од Зајечара који је источно. Може се рећи да село има одређену перспективу, иако је приметно опадање броја становника, као и деце. Најближе урбано место им је Бољевац.

Несвакидашњи брачни пар су Славиша и Милица. Он је готово двадесетпет година старији од ње. Ови малишани су им заједничка деца. Нису се званично венчали, али љубав и поштовање влада у овој кући. Славиша се труди око целе породице, као да је у 30-им годинама, а не да се увелико већ приближава седмој деценији живота. Пожртвован је, а ни Милица не заостаје за њим. Заинтересовало нас је како се десило то познанство.

„У кафани“, кроз осмех је рекао Славиша, па наставио. „Ја сам од једне пријатељице чуо да Милица тражи посао, и пошто сам познавао власницу кафане, предложио сам јој да је запосли, и тако смо се ту зближили“, појаснио је Славиша.

„И она и ја имамо децу из првог брака. Њена деца су код њеног бившег мужа у Шапцу, док су моје ћерке већ удате и живе у једном селу код Ћуприје. Имам већ и шесторо унучади“, рекао је Славиша, док је Милица додала да су његове ћерке старије од ње, што је такође била једна од занимљивости из суживота ово двоје људи.

Од почетка њиховог заједничког живота, пратиле су их недаће и неповољне околности. До пре три године живели су код Славишиних старих родитеља сви заједно и то у свега 35м2.

„Живели смо ту у истом селу код свекра и свекрве. Нас седморо у једној собици и они у другој. Није се могло више тако, па смо се пријавили за ону емисију „Нови почетак“ и они су били, снимали нас и добили смо тај износ од 10.000 евра колико одобравају, како би нашли неку кућу и преселили се. Тако смо се затекли у овој кући“, укључила се и Милица у разговор и трезвено наставила да појашњава ситуацију.

„Уређење куће нам је најпрече, јер стварно је лоше. Сами смо се пријавили и код вас. Све пратимо на друштвеним мрежама шта и колико радите и колико помажете људима. Можда није у реду што смо се и вама обратили, након што смо добили средства да купимо ову кућу, али ми немамо шта да кријемо. Кућа је и споља и изнутра јако лоша. Једино што је добро, што има неколико просторија, па можемо сви нешто комотније да се сместимо. Волела бих да људи и чују и виде где и како живимо“, навела је Милица.

Када живите у оваквој кући и када су сви чланови породице здравствено у реду, као што је то овде случај, онда и нема превише других жеља сем да се има пристојан кров над главом и да деца могу да одахну и одрастају у миру.

Привукла нам је пажњу велика даска подно плафона у дневном боравку, која је подупрта грађевинским носачем.

„То сам морао да ставим и да на тај начин спречим да се и ту догоди оно што се догодило у трпезарији, када је плафон пао и умало повредио дете док је ручало. За сада то тако држи, а до када ће тако, не бих знао. Ја се бавим зидарским радовима, идем у надницу и закрпио бих ја сам то, али кућа је од блата, нема ни темељ како су нам рекли и ако бих кренуо нешто сам да дирам, постоји могућност да се све уруши и да буде горе него што јесте. Зид је критичан, кров је критичан, а у купатилу су такође зидови попуцали“, појаснио нам је Славиша како стоје ствари када је реч о стању куће.

Способан је Славиша, труди се и ради. Највише око грађевине, како је сам навео, мада каже да се доста разуме и у механику и да поправља људима пољопривредне машине. Ипак није превише задовољан колико су људи спремни да плате и да цене тај рад, па му је зато бављење тим послом у другом плану. Ни пољопривреда му није страна. Чак је и на почетку разговора са нама првобитно навео да би му најпре требала балирка и скупљач сена, јер поседују две краве које држе на имању његових родитеља.

Али некад нема избора, па се мора радити више ствари и грабити свака прилика за зараду, јер потребе овако бројне породице су велике. Посебно када је реч о деци и школовању.

„Ми смо бројна породица, па стално је нешто потребно да се купи. Ствари, прибор за школу, сада ће и екскурзије, а стварно би желели да деци омогућимо да оду на екскурзију, да не заостају за другом децом“, навела је Милица.

Симпатична дечица се нису превише укључивала у разговоре одраслих, не рачунајући малог зврка Младена који нас је дочекао показујући нам своју „буба глисту“ и позивајући нас да се возимо у његовом трактору.

Додали су само оно што би свако дете које живи у оваквим околностима, могло да нам каже – да желе да имају уредне и безбедне собе!

Из свега наведеног се да закључити, да је реновирање оваквог једног објекта тешко изводљиво, и да ће бити потребно да се обезбеди кућа од чврстог материјала, стабилна и безбедна за живот. Да ли ће пројекат помоћи овој пожртвованој породици ићи у смеру градње новог објекта или куповине друге куће, остаје да се размотри и нађе најбоље решење.

Најбитније од свега јесте да се овој деци омогући мирније детињство.

Покрећемо нови пројекат помоћи, овог пута у источном делу Србије. Упућујемо свим нашим пратиоцима и донаторима позив да подрже још једну у низу значајнијих акција, која за циљ има бољи живот једне вишедетне породице!