Да се породица сачува и психичко стање најмлађих, потребно је да породица Масларић има своју кућу!

Један од највећих изазова са којима се суочавају вишечлане породице јесте недостатак сопственог крова над главом. Када се на бригу о деци, свакодневне трошкове и неизвесност сутрашњице надовежу неадекватни услови становања, живот постаје стресан за све чланове домаћинства, без обзира на пол и узраст. Када нисте под својим кровом, који год разлог да је у питању, тај проблем је стално присутан и уноси немир.

Петочлану породицу Масларић смо посетили у месту Габош, које се налази недалеко од Вуковара. Управо се и они, као и многи пре њих које смо имали прилику да упознамо, суочавају са бригом коју им доноси проблем немања свог сопственог дома.

Живе у породичној кући са Небојшиним родитељима. Прва помисао би била да је то олакшавајућа околност и да проблем уствари није реалан и да не постоји, али ситуација која нам је предочена од стране Небојше и његове супруге Зоране, говори потпуно другачије.

„Ово што видите можда делује пристојно, и да желимо преко хлеба погаче, како се то каже. Али имамо доста проблема, пре свега са мојим оцем. Не можемо да изађемо из тог стања већ годинама уназад. Човек има проблем психичке природе и са алкохолом и то се онда одражава на све нас. Супруга и ја се некако боримо са тим, али када видимо да је све то кренуло да се одражава на нашу децу, то нас онда убија и не знамо шта нам је чинити. Нама је сваки дан стресан. Најстарија ћерка је почела и косу да губи од доживљених стресова, има и ноћне море“, скоро па потпуно очајан и дрхтавим гласом прича нам Небојша са чим се суочавају из дана у дан.

Њихов локални парох нам је потврдио да су у питању часни и поштени људи, али који се већ годинама налазе у том поменутом безизлазном стању, које је узроковано сталним психичким и вербалним малтретирањем од стране Небојшиног оца.

Теодора (13), Тамара (10) и Нађа (5) колатерална су штета свега овога. Нађа као најмлађа још и није толико свесна свега што се око ње дешава, али на Теодори се то највише примећује.

Иако је такорећи простор у ком бораве на око пристојан, ако би поредили са бројним другим случајевима које смо имали прилику да видимо, има озбиљних недостатака које живот чине тежим.

„Ево овде би као требала да је кухиња. Има простора да се убаци, међутим, никако да сакупимо новац и да то дође на ред. Судове перемо у купатилу. Ја повремено будем ангажован на по пола године у комуналном, па онда нема ништа неко време и тако. Зорана такође повремено ради у трговини. Али и да имамо, питамо се, да ли да улажемо у кућу која је питање да ли ће нам и који део ње икада и припасти и да ли ћемо се уопште задржавати овде, јер не знам колико можемо да издржимо. Не можемо ни у подстанаре, јер имамо прескромна примања. Сви смо смештени у ове две собе, притом је препуна влаге једна од њих. Другу сам привремено санирао, али стално избија. А зими се не може живети од влаге колико се то слива низ зидове. То морамо да сређујемо због здравља деце. Спавамо сви на два кревета. До скоро сам спавао ја на поломљеном кревету и тек сам недавно успео да скупим новац за тај један кревет“, показивао је и објашњавао Небојша какви су све недостаци у њиховом стамбеном простору.

Шта се може више рећи када су односи унутар куће толико поремећени, да највише трпе најмлађи. Решење се мора и треба наћи.

„Само мир да имамо, ништа више не треба. Колико год соба, каква год кућа да буде, али мир нам треба. Мир не можемо да платимо, ни да купимо. За све друго ћемо се некако снаћи. Биће и посла, зарадиће се, али ово што нам треба је непроцењиво“, тихо је додала на крају и мајка Зорана.

Покренућемо још једну акцију стамбеног збрињавања једне вишедетне породице, како би најмлађима омогућили безбрижније детињство. Позивамо вас да нас подржите.