„Док је био здрав, сви су га у селу звали, а сада нико да га позове…“ – тешка и болна прича породице Константинов одјекује као аларм за помоћ

Свакодневни проблеми, незадовољство ситницама и ужурбаност данашњице често нас заслепе да видимо, а потом и да ценимо оно што имамо. Много тога подразумевамо, а тек када то изгубимо, схватимо колико смо били богати и колико нисмо умели да ценимо дарове које нам је Бог дао.

Породица Константинов из Самоша, крај Ковачице, коју смо посетили, бори се са бројним животним проблемима.

Јован Константинов, глава породице, супруг и отац, изненада се психички разболео у време пандемије коронавируса. Нажалост, болест и даље траје, а последице су и те како видљиве. Посебно боли чињеница да човек који би требало да буде ослонац породице више није у могућности да ту улогу испуни, што се неминовно одражава и на све остале укућане.

Супруга Светлана, која се и сама бори са болешћу штитне жлезде, не дозвољава да их околности сломе. Јован и Светлана имају троје деце: најстаријег Јована (17), који свакодневно путује у Панчево због школовања у техничкој школи, Александра (15), ученика осмог разреда који планира такође да настави средњу школу у Панчеву, и најмлађу Александру (11), мезимицу породице. Реч је о изузетно васпитаној и вредној деци, какву ретко имамо прилику да сретнемо.

Породица живи у веома тешким условима. У свега две просторије одвија се читав њихов живот, ту једу, спавају и бораве. Кућа прокишњава, а влага се осети при самом уласку у кућу.

„Све је старо, као што видите, и има доста влаге, али се трудимо да одржавамо колико можемо. Имамо само та два оделења. Купатило постоји, али није у добром стању. Најстарији син га је фарбао, јер су плочице биле зарђале, па да бар мало изгледа пристојније“, прича Светлана.

Породица живи од социјалне помоћи и дечјег додатка. Родитељи су незапослени, али током лета успевају да зараде нешто кроз сезонске послове, у чему им помажу и деца. Најстарији син повремено ради и на грађевини како би додатно допринео кућном буџету.

„Лети сви радимо сезонске послове, колико можемо. Када прође сезона, повремено одлазим са сестрама да чистимо по кућама, али ни то није стално. Јован док је био здрав сви су га у селу звали да им помогне, а сада га нико не зове…”, додаје Светлана.

Иако поседују башту, тренутно је не користе, али се надају да ће већ од наредне године поново моћи да је обрађују, као што су чинили раније. Некада су држали и свиње, док данас имају само кокошке.

„Волели бисмо да нам  се прошири кућа ако може, да имају деца где да живе…само оно основно”, скромне су жеље ове вредне породице.

Посебан утисак на нас оставила је најмлађа Александра, која са сузама у очима није желела ни да изговори своје жеље. То, међутим, није било ни потребно, било је јасно колико воли своју породицу и колико би јој значило да има своју собу.

Стога, покрећемо велику акцију прикупљања помоћи за ову вредну породицу. Након свега што су прошли, наш апел је још већи. Позивамо све људе добре воље да препознају тренутак и помогну породици Константинов да добије шансу за нормалан живот.