„Доктор ми је рекао да нећу поживети“ – Шесточлана породица Иванов из Остојићева код Чоке живи у кући набијачи од блата

Вишедетним породицама најтеже је када глава породице не може да зарађује како би прехранила децу. Управо је такав случај задесио породицу Иванов која живи у једном од најстаријих места на северу Војводине – Остојићеву у општини Чока.

Мирослав Иванов отац Дејана (17), Валерије (13), Соње (7) и Дарка (5), 11 година је радио у ливници. Мукотрпан је то посао, како нам каже, али је свој хлеб зарађивао поштено. Колико је то опасан посао говори нам и страшан догађај који се десио у новембру 2024. године на његовом радном месту. Тада су четворица радника током хаварије ливнице у Чоки, када је дошло до изливања ужареног лива, повређена. Двојица од њих касније су преминула.

Мирославу је здравље до те мере било нарушено да би останком на послу умро. Послушао је лекара, напустио посао и кренуо на лечење. Од тада ради сезонске послове само.

„Да ли знате какав је посао радити у ливници? Јаки гасови, поцинковано, хромирано, сумпор. То су све отровни гасови због којих сам покупио болештину. И та несрећа вам говори колико је опасно. Ја сам зарадио лимфне чворове у оба плућна крила током тих 11 година. Морао сам да напустим ливницу. Доктор ми је јасно рекао, имам написмено, да нећу поживети ако наставим да радим у ливници. Људи су тамо угљенисани, двојица су и преминула“, објаснио нам је отац четворо деце, који поред тога има и срчане проблеме, па редовно пије лекове за срце.

Да би некако склапали крај са крајем, његов жена Даниела се запослила као кројачица у Сенти. Немају социјалну помоћ и дечји додатак, а значи им што примају родитељски додатак од 30-ак хиљада динара.

Главни проблем породице Иванов јесте кућа набијача, делом сачињена од блата. У веома лошем је стању.

„Када смо дошли овде, нисмо имали ништа. Кућу смо купили 2014. године. Но, она је под хипотеком јер смо узимали кредите како бисмо је довели у минималне услове потребне за живот нас и наше деце. Нисмо могли редовно да враћамо кредит, моја плата била је 50.000 динара, супруга није радила, а уз четворо деце није се увек могло. Школујеш једно дете, друго, треће, четврто… неки мисле да је лакше живети на селу, али верујем да је дупло теже. Тако су се гомилале камате, и сада је тај дуг нарастао на око 20.000 евра, премда смо ми подигли тек око 2.000. Гледамо што више да исплаћујемо. Дужни смо за струју скоро 30.000 динара, а за воду око 3.000. Некад нам и воду искључују, када не можемо да платимо“, објаснио нам је Мирослав.

Потребно је да се опреми једна соба. Стање куће која има 170 квадрата захтева комплетно реновирање. Кров је, такође, у веома лошем стању. Потребан им је и трактор са прикључцима јер имају један плац где су већ раније ручно обрађивали земљу. Добро би им дошле и саднице, а пошто је Даниела кројачица, и – машина за кројење.

„Треба ми машина за шивење. Имала сам је, али више није у функцији. Но, најважније ми је да најстарији син има своју собу. Ипак има 16 година, потребно му је“, каже Даниела, која нам је открила да се велики део куће и не користи јер није функционалан, и да, на пример, у две собе нико није ушао 22 године.

Имају и мало купатило, али функционишу некако. Од животиња имају кокошке, крмачу и три прасета.

Зато Хуманитарна организација Срби за Србе покреће велику акцију помоћи породици Иванов, како би им се обезбедили нормални услови за живот.