Где је Косово, ту је и мучеништво! Породица Мицковски суочена је са бројним животним изазовима којима се не назире крај

Девич, Звечан, Сувидо(л), Слатина, Србица, топоними због којих нам срца трепере, а који су нам стално у (по)мислима. Овог пута, на њих наиђосмо не на Косову и Метохији, већ у области Поречја, у централној Северној Македонији, општина Македонски Брод. Пролазимо гледајући табле са називима, док нас пут није довео до крајњег одредишта и круне свих тих топонима– Косово! Превише је ово доказа, да би се све олако препустило случају.

Наше Косово је увек близу Богу. А Боге, домаћин коме приличи да са таквим именом живи управо у селу Косову, заједно са својом мученичком породицом нам се чини још ближе Богу.

Тај ниво трпељења и животних искушења, а истовремено љубави усмереној ка Господу, просто је непојмљив у савременом свету. Бар ми нисмо имали прилике тако нешто да доживимо до сада. Толико је паралела и метафора које се могу употребити, а којим би се могла ова прича о породици Мицковски из села најлепшег могућег назива, испричати.

Само село је смештено у једва приступачном брдовитом пределу, на пар километара од главног пута. Малтене под небом. Недалеко од оскудног имања породице Мицковски је и подручна основна школа. Ако ништа друго, барем је школа била на дохват руке деци Ирени (17), Христини (15) и Бранку (13) док су је похађали у прва четири разреда.

Боге је оженио албанку Мимозу, једну веома позитивну, вредну и богољубиву жену, која својом енергијом не дозвољава да живот сатре њену породицу. А живот као да је решио да све што има истресе на ове људе, тестирајући им издржљивост. Ако о свему говоримо кроз призму искушења, онда је венац подвижништва овим људима загарантован.

Не само што живе у границама сиромаштва, већ им и изолованост додатно отежава ситуацију.

„Увек замолим некога од комшија који живе ближе путу доле, да оду да нам купе у град неке намирнице. Ми се ретко спуштамо, јер немам кола. А ћерке сиђу доле до једне тачке и одатле их возе у град у школу. Син Бранко има тежи облик аутизма, па је углавном ту са нама код куће“, открио нам је Боге шта је то прва у низу животних потешкоћа са којом се суочавају.

На све то се даље надовезује и стање Богетове сестре, која живи са њима у једној од две функционалне собе, а која је тежак психички болесник и о којој морају сви да брину.

Било је још тешких искушења кроз која су пролазили ови родитељи са својом децом, а која су довољно мучна и за чути, и која свакако нису за помињање. Нама је довољно непријатно било да све то одједном примимо и да се запитамо да ли је све то могуће да се дешава овим људима, који живе на овај начин без игде ичије помоћи?

„Ово где смо сада је била само једна просторија, па смо сами својим рукама жена и ја све ово доградили, и купатило и ову собу и кухињу“, прича нам Боге, а уз осмех и поносно све то потврђује Мимоза.

„ Стара кућа нам је изгорела, па смо морали сами ово да правимо, да би имали где да живимо. Неће нико други ако ми сами не урадимо. Али велики је Бог и хвала му на свему што имамо. То стално понављам. Све ће бити како треба и само нека смо живи и здрави“, готово нас је изненадила Мимоза, благодарећи Богу за све што имају, а могли смо да чујемо како живе и кроз шта све пролазе. Невероватна вера и поуздање у Господа, какво до сада не видесмо ни код много ученијих и наизглед побожнијих људи.

Коликом дозом мучеништва је проткано сво наше Косово кроз историју, толико је стало и мучеништва и животних тескоба у дом ове јадне породице.

Након свега што смо видели, циљ је да Мицковскима проширимо животни простор и уредимо постојећи, како би ова напаћена деца имала свој сигуран кутак док год живе са својим родитељима, а да Богету и Мимози улијемо додатну снагу како би наставили да се боре са животним искушењима.

Од далматинског, па све до поречког Косова, не заборављамо наш народ. Подржите нашу акцију за породицу Мицковски!