"Где су Срби?"

Увек када се спремам за обилазак неке породице, покушавам да саберем мисли, усредсредим ум и размишљам о ситуацији коју ћемо затећи. Након девет година и обилажења десетина и стотина породица, готово да сам се уверио у тезу руског писца Лава Толстоја да „све срећне породице личе једна на другу, а да је свака несрећна породица несрећна на свој начин”. Зато, и после свега, не могу да се навикнем на оно што видим, и увек изнова осећам бол, који је после толико година од оног оштрог који „сече човека” еволуирао у онај тупи бол, који изазива „мучнину и стеже срце”.

Овог пута, испред себе сам имао поруку, коју нам је девојчица од десет година послала. Ово није била порука у којој се тражи помоћ, каквих нам свакодневно стиже на стотине, ово је била порука или боље речено краћи есеј, у коме је девојчица писала о свом оцу и његовој борби да им обезбеди срећно детињство. Есеј сам прочитао неколико пута, читајући сваку реченицу са великом пажњом, јер нисам могао да верујем да дете може на такав начин – пун љубави, поноса и ведрине – своје мисли и своја осећања да преточи у речи. „Да ли је могуће да постоји такав отац?” – запитао сам се након читања. Није дуго требало да откријем одговор на ово питање. Након неколико сати пута, по изузетно топлом дану, стигли смо у Врање, град који и поред свеобухватне немаштине и даље не губи јужњачки шарм и сјај неких, не тако давних времена, када је био један од најразвијенијих у јужној Србији. Пошто се породица налази у граду, није нам било тешко да пронађемо улицу. Након тога, почели смо да тражимо зграду у којој живи породица, када смо зачули нечији глас како нас дозива са врха једне од зграда. Трудећи се да овај глас повежемо са лицем човека – што нам је због веома густог дрвећа које се налази поред зграде било веома тешко – видели смо само мршаву руку која нам показује да смо на правом месту и да треба да се попнемо. Ушли смо у зграду. На самом улазу, могли смо да приметимо да се ради о старој, оронулој згради, која никада није реновирана. Стан породице Тотић, налази се на последњем спрату. Гледајући на вратима бројеве, погледом смо тражили број 8, који нам се врло брзо указао испред једних старих тамно-сивих улазних врата. Након куцања, зачудило нас је што нам нико не отвара врата. Када смо помислили да смо можда погрешили стан, чули су се кључеви, и на вратима смо угледали, мршавог човека, у старом, неколико бројева већем, дуксу и изношеној тренерци. Био је то тешко покретни отац Горан, који нам се, веома успореним говором, извинио што није могао брже да отвори врата. Нисмо ни крочили у стан, а већ нас је „запљуснуо” талас мемле и устајалости који се ширио ходником. Погледали смо на горе, и имали смо шта да видимо – плафон натопљен водом, у стању распадања, који изгледа као да ће сваког тренутка да се обруши на нас. Видевши наше погледе, отац Горан је почео да нам објашњава да је кров зграде у катастрофалном стању, да вода пробија до плафона, и да је плафон потпуно уништен влагом. Писали су и локалним и државним органима, али им, до сада, нико није помогао, да санирају кров.

Право, у наставку ходника, била су одшкринута врата од спаваће собе, у којој смо видели шаторско крило које је постављено тачно изнад кревета. – „То је соба која је у најгорем стању, у њој спавам само ја, ставио сам шаторско крило, како би ме штитило у случају да се плафон сруши док спавам...”, спуштеним погледом, објаснио нам је отац Горан. Након овог почетног сазнања, ушао сам у „дневну-спаваћу” собу, у којој су потпуно мирно, са благим смешком и испитивачким погледом, седели дечак и девојчица, Претпоставио сам, да су у питању Марко и девојчица – чији сам есеј прочитао – Милица. Најстарији брат Урош, у том тренутку, био је у школи. Пружајући им руку, поздравио сам се са њима, и питао их да ли могу да седнем поред њих, што су деца климајући главом одобрила. Како се кауч налази у углу собе, ово је било место одакле сам имао најбољи поглед да осмотрим у каквом је стању соба. Обишао сам пуно кућа и станова, али овакав призор скоро да нигде нисам видео, јер није постојала ствар у просторији која је била у добром и исправном стању. Дотрајали намештај, пропала столарија, разбијени прозори, распаднута пећ на дрва, кварцна пећ на којој ради само један грејач, ствари које су наслагане по поду (како смо касније сазнали, породица нема могућност да обезбеди регале и полице), искривљене столице и стари сто на којем се, поред разних предмета, налазила и кеса сунцокрета и неколико жвака на комад. Приметивши да ми се поглед зауставио на жвакама и сунцокрету, осмогодишњак Марко, брзо је устао са кауча, узео једну жваку, и отворивши је, одломио на пола, пружајући ми – топлим дечијим осмехом – једну половину. У том тренутку сви смо ушли у собу, па смо могли да започнемо са нашим редовним процесом попуњавања упитника у коме записујемо све најбитније информације о породици, стању које смо затекли, као и начину на који можемо да помогнемо. Отац Горан, због болова у рамену и кичми, полако је скупљао снагу да нам исприча своју причу, када је изненада у стан ушла њихова прва комшиница, мислећи да смо из локалне самоуправе и да смо дошли да им санирамо кров. Када је сазнала ко смо и да смо дошли, на жалост, само због Тотића, благо се осмехнула узвикнувши – „Е па децо, на право сте место дошли!”

Сазнали смо да је Горан ратни ветеран, који је прошао сва ратишта, од Крајине до Косова и Метохије. Ипак, и поред свих година у којима је служио својој држави и народу, Горан је након завршетка рата, поделио судбину великог броја ратних ветерана, који су постали потпуно невидљиви за државу и друштво. Након тога, морао је да се сналази, радио је у фабрици чоколаде, после као обезбеђење у кафићима, да би због лошег здравственог стања морао да престане да ради. У том тренутку, као што то обично бива, почиње серија лоших догађаја, а поврх свега мајка породице Тотић тражи развод. На крају, остали су са 11.000 динара социјалне помоћи и дечијим додатком. Питајући га, зашто не иде на операцију и прегледе, како би решио здравствене проблеме, отац Горан је одговорио – „За операцију и прегледе, потребно је да одем у Ниш или Београд, за шта ја немам могућности јер сав новац трошим на децу.” Потресен тим одговором, устао сам са кауча, покушавајући да се на пар тренутака искључим, па сам препустио осталим члановима организације да наставе причу са оцем Гораном. Дошавши на други крај собе, померио сам врата како бих могао да осмотрим кухињу која је била у продужетку, а која је такође била у веома лошем стању, потпуно ван функције, јер Тотићи, услед квара водоводних цеви, немају воду у кухињи, већ само у купатилу, и то у кади. Краичком ока, запазио сам икону на зиду. Пошто је светлост слабо допирала, силуета ме је подсећала, на рођеног Врањанца, св. аву Јустина Поповића. Пришао сам и уверио се да сам био у праву. Одмах ми је пала на памет његова чувена беседа „Где су Срби?”. Размишљао сам да ли је то неки знак? Још једном ми је кроз главу прошла та реченица која је, још давних дана, одзвањала манастиром Ћелије – „Где су Срби?”. „Ту су Срби” – као да ми је тихо одговорио, други пробуђени глас. И заиста, наша идеја „Срби за Србе”, која успешно постоји већ тринаест година, управо подстиче све нас да можемо да дамо такав одговор.

Пошто сам чуо да полако сви устају, вратио сам се у собу. Упитник је попуњен, дошло је време да сликамо породицу, услове у којима живе, и на крају да се поздравимо.

Стегавши ми руку при поздраву, отац Горан, погледавши ме продорним погледом, болном гримасом на лицу, полако је изустио: „Бићу боље. Морам. Решио сам због деце, нећу се предати.” Ове речи, толико су ме погодиле, да сам за тренутак потпуно изгубио моћ говора, једино што сам успео је да, спустивши поглед, климнем главом. Када смо изашли из зграде, без икакве приче, упутили смо се ка аутомобилу. Полако смо излазили из Врања, а прелепа природа јужне Србије долазила нам је у сусрет. Сунце које већ полако залази, давало је целокупној слици посебан сјај.

Пала је ноћ. Мрак је гутао све око нас. У даљини, видела су се насељена места, која су као тачкице светлуцала. „Мрак је најгушћи пред зору” – прошла ми је кроз главу стара пословица. Још једном, присетио сам се одлучног погледа оца Горана, схватајући да ће ова његова битка, усамљеног ратника, ускоро добити појачање у виду „армије” донатора Хуманитарне организације Срби за Србе.

Како бисмо заједничким снагама обезбедили нови почетак породици Тотић, у реновираном стану, потребно је уплатити средства на неки од рачуна Х.О. Срби за Србе:

Донаторска платформа за цео свет (VISA, Mastercard, PayPal…):
http://www.srbizasrbe.org/donacije/

СРБИЈА
1. СМС на 7763 (100 динара)
2. Рачун: 160-279491-71
3. Pay Pal: www.paypal.me/szssrbija

РЕПУБЛИКА СРПСКА
1. Позови 17763 из фиксне и мобилне телефоније (2 КМ)
2. Рачун: 56201281300241-58 (НЛБ развојна банка)
3. Pay Pal: www.paypal.me/SZSrepublikasrpska

САД
1. Pay Pal: www.paypal.me/SerbsforSerbs
2. Лични или бизнис чек на: Serbs for Serbs, Po Box 34206 Chicago, IL 60634
3. За директну уплату на рачун контактирајте нас на: szsamerika@gmail.com
*сви донатори остварују право на пореске олакшице

КАНАДА
1. Pay Pal: www.paypal.me/SerbsforSerbsCanada
2. Путем чека на: Serbs for Serbs Canada, 635 The Queensway, Lower Level, Toronto, ON, M8Y 3B3
*сви донатори остварују право на пореске олакшице

НЕМАЧКА
1. Пошаљите текст "SZS" на 81190 (2.99 евра)
2. Pay Pal: www.paypal.me/SerbenfuerSerben
3. IBAN: DE84 7606 0618 0002 7519 92
*сви донатори остварују право на пореске олакшице

ШВАЈЦАРСКА
1. Пошаљите текст "SZS 10", "SZS 45", "SZS 90" итд. на 339 (могућ износ донације од 1 до 99 CHF)
2. Pay Pal: www.paypal.me/szsswiss
3. Konto: 61-335679-5
IBAN:CH57 0900 0000 6133 5679 5
Адреса: Hedwigstrasse 3, 8032 Zurich
*сви донатори остварују право на пореске олакшице

АУСТРИЈА
1. Pay Pal: www.paypal.me/Srbizasrbe
2. IBAN:AT97 3200 0000 1036 4339
SWIFT/BIC: RLNWATWW
Customer: Org. f. hum. Hilfe - Srbi za Srbe
Kalvariengürtel 39/6, 8020 Graz Austria

НОРВЕШКА
1. VIPPS број: 104 414
2. Pay Pal: www.paypal.me/sfsnorge
3. Рачун: 1503 83 80483

ЦРНА ГОРА
1. Рачун: 510-91548-03 (Црногорска комерцијална банка)
2. Pay Pal: www.paypal.me/szscrnagora

Помозимо породици Тотић!

Повезане вести

Коментари