Глушци не пристају на заборав – Најјужније српско село у Хрватској стоји усправно

На самом југу Хрватске, само неколико километара од Метковића, постоји мјесто које историја није заобишла, ни миловала. Село Глушци, тихо, питомо и дубоко укоријењено у српски идентитет, данас је једино преостало 100% српско село у том дијелу Далмације. Мјесто у којем и данас живи дух предака, гдје су жртве уклесане у камен, а достојанство утиснуто у свакодневицу.

Глушци данас броје 40 становника, међу којима је и седморо дјеце. Већина мјештана живи од пољопривреде и сточарства. Њихова егзистенција зависи од земље, од капи зноја, од времена, од добре воље и Божије помоћи. Упркос тешкоћама, они не траже ништа што не могу сами зарадити. Само прилику за опстанак.

Село је недавно добило један трактор као донацију из Србије, што је пробудило наду. Али без одговарајућих прикључака, односно  фрезе, плуга и грабуљаче, тај трактор је непотпуна нада. Тренутно мјештани зависе од једног човјека који посједује механизацију, иако му уредно плаћају услуге, често остану ускраћени за рад у правом тренутку. То значи да им усјеви пропадају. А када пропадне љетина, пропада читав труд, самим тим услови живота постају све тежи.

Хуманитарна организација Срби за Србе, која годинама помаже српски народ у Крајини, Лици, Далмацији и широм Хрватске, покренула је акцију с јасним циљем – да обезбиједи потребне прикључке за трактор, и тиме омогући мјештанима Глушаца да самостално обрађују своју земљу, узгајају храну, издржавају породице и остану тамо гдје им је коријен.

Организација планира набавку и испоруку:

• фрезе,
• плуга,
• грабуљаче,

са циљем да се село осамостали у пољопривредном раду. Ово није само хуманитарна акција, ово је улагање у опстанак, ово је порука да Глушци нису сами, да српски народ стоји иза њих, да их није заборавио.

А заборав је управо оно што је најопасније. Историја Глушаца то најбоље показује. У јесен 1944. године, више од 90 жена и дјеце из овог села, од тек рођених до седмогодишњака, одведено је у логор Јасеновац. У једном дану, село је остало без пола становништва. Убијена је нејач, прекинута је младост. Од те ране, село се никада није потпуно опоравило. Само једна жена и њен син преживјели су тај покољ.

И онда, мање од 50 година касније, деведесете доносе нове муке. Готово сви мушкарци из села бивају ухапшени и затворени мјесецима. Жене и дјеца остају сами. Након што су враћени као дио размјене заробљеника, многи одлучују да напусте све. Али не сви. Они најупорнији, остали су. Остали на свом. Без пута, без комшија, без сигурности, али са именом, са вјером, са часном главом и погледом у будућност.

У Глушцима и данас живе људи који су све изгубили – осим поноса. Њихов живот је скроман, али пун достојанства. Они не траже симпатије, већ да им се помогне да иду даље. Да остану ту гдје су били, јер ако они оду, неће имати ко да запали свијећу на српском гробљу у долини Неретве.

Срби за Србе неће дозволити да се тај пламен угаси. Ово село заслужује да се помогне, не због милости, већ због правде. Због историје. Због истрајности. Због дјеце која још трче овим каменитим путевима. Због тога што не смијемо и  не можемо дозволити да се српско име полако брише тамо гдје је вијековима живјело и дисало.