„Имамо тек толико да преживимо“ – Помозимо четрнаесточланој породици Тврдишић код Бијелог Поља да живи у бољим условима

Чак 14 чланова колико броји породица Тврдишић у Недакусима код Бијелог Поља живи у кући од стотинак квадрата. Посјетили смо их тмурног и кишовитог 21. априла ове године, како бисмо чули успијевају ли да саставе крај са крајем, те пописали шта им је све потребно за бољи живот, који сами не могу да обезбиједе и поред све добре воље.

Сенка, Милорад, Јелена (23), Ранко (22), Радица (20), Милена (18), Маја (17), Благоје (16), Бојан (13), Никола (12), Иван (11), Марија (8) и Марина (6) живе под једним кровом. Но, како нам кажу, сложни су и све дијеле, па успијевају да некад легну и сити, једно уз друго јер мјеста немају.

„Јелена, Маја и Милена су удате. Ранко разведен. Ми чувамо Јелениног малог сина од годину и три мјесеца, док она и њен супруг раде на Приморју. Хранимо се у народној кухињи, доносе нам оброке. Тешко је наћи посао овдје, једино да се иде доље на море“, започиње причу незапослена мајка Сенка.

Она је на бироу рада, посла нема, па се стара око дјеце. Има шећер и повишен притисак, али је то не спрјечава да вриједно испрати свако дијете у својим обавезама. Милорад, њен муж, ради грађевину у Тивту. Син Ранко је фасадер, ћерка Јелена собарица у хотелу у Будви.

„Хвала Богу па нисмо сами. Помажу Народна кухиња, Црвени крст, и један пријатељ са Косова, који нам већ пола године шаље новац. Примамо и дјечији додатак за њих петоро у износу од по 30 евра. Све то заједно довољно је да некако преживимо. Тек толико имамо. Разумијете, има нас баш много“, каже Сенка.

Поред оброка из народне кухиње, у својој башти саде краставац, паприке, кромпир и парадајз. Имају и двије свиње и пет кокошака. Горњи спрат куће им је озидала црква и он је у добром стању. Но, основа је стара и захтијева сређивање, како споља тако и изнутра.

Потребно им је да унаприједе свој свакодневни живот у овој кући. За то је конкретно потребно реновирање купатила које је у лошем стању, ламинат за собе јер је сада го бетон, плочице за кухињу, фасада, тротоари, машина за прање судова, фрижидер и шпорет на струју.

„Горе је купатило сређено, али је доље у баш лошем стању. Приземље куће је давно рађено, ни не памтим, мислим да се нисам ни родио. Фасаду ћу ја поставити, али нам треба материјал“, вели нам двадесетдвогодишњи и најстарији син Ранко.

Заједно смо увијек, прије или касније, успијевали да обрадујемо овако велике породице. Да им помогнемо и обезбиједимо оно што им је потребно. Тврдишићима не треба пуно. Нешто и сами могу да раде. Али не могу све. Зато се надамо и позивамо и овог пута све који могу и желе, да уплате донације Хуманитарној организацији Срби за Србе како би ова радосна дјеца наставила да расту у бољим условима и развијала се у младе, честите и радне људе једнога дана.