Када су они сретни и баба је сретна – Цвијановићи из Пелагићева дочекали радосне дане!
Знала сам да има добрих људи и увјек се зна, увјек има добрих људи. Ал‘ да има оволико добрих људи, да оволико стану уз ову дјецу, уз нас. Стварно не знам како да се захвалим. Да им Бог да сто пута више – ово су ријечи Вахиде Цвијановић након што је за њу и њено петоро дјеце Хуманитарна организација Срби за Србе завршила или боље речено изградила нову кућу. Но кренимо редом.
Када смо прије нешто више од годину дана први пут посјетили породицу Цвијановић из Пелагићева, затекли смо петоро дјеце, мајку Вахиду и њене свекра и свекрву у тешким животним околностима. Марко (13), Ружа (12), Никола (11), Душанка (9) и Миланка (7) остали су без оца Михајла, којег су сви звали Мићо, након што је као возач камиона доживио срчани удар током истовара у Њемачкој. Човјек који је свакодневно радио и био далеко од породице како би јој обезбиједио бољи живот, није се вратио кући. Његов одлазак преко ноћи је промијенио живот супруге, петоро дјеце, али и његових родитеља, о којима је Вахида такође преузела бригу.
Михајло је прије смрти започео доградњу породичне куће, желећи да својој дјеци обезбиједи више простора. Након његове смрти радови су прекинути, а породица је остала у недовршеном објекту. Услови су били посебно тешки за седмочлано домаћинство. Вахида и три кћерке спавале су у једном брачном кревету, док су бака Ружа и дјед Марко били смјештени у љетној кухињи. Када би падала јака киша, вода је продирала у кућу, а несташице струје додатно су отежавале свакодневни живот. Ипак, Вахида је, уз бригу о дјеци и старијим члановима породице, обрађивала башту и узгајала свиње и пилиће, трудећи се да породици обезбиједи све што може.
Управо зато прва, посјета је била почетак једне велике акције. Данас, када смо се у Пелагићево вратили на завршну посјету, било је јасно колико се живот породице промијенио. Кућа је у потпуности реновирана и дограђена, а радови су обухватили све оно што је било неопходно да недовршени породични дом постане функционалан и сигуран простор за живот. Урађена је фасада, постављен је нови кров, а старе електро и водоводне инсталације замијењене су новим. Након завршетка грађевинских радова, кућа је комплетно опремљена намјештајем (угаона гарнитура, трпезаријски сто и осам столица, пет кревета са мадрацима и комплет постељином, четири радна стола и пет столица и три ормара) и бијелом техником (машина за суђе, напа и грејна плоча), тако да је породица добила све услове за нормалан и достојанствен живот.
Укупна вриједност пројекта износи: 161.762,70 КМ, што га сврстава међу највеће које је Хуманитарна организација Срби за Србе реализовала за једну породицу. Од недовршене куће, прокишњавања и недостатка простора остала је само успомена. Оно што је некада био велики проблем за Вахиду и њену дјецу сада је ријешено, а породица је добила дом који одговара њиховим потребама.
Посебно је било лијепо видјети промјену у самој атмосфери дома. Приликом прве посјете у разговорима је било много туге, неизвјесности и питања како наставити даље. Овога пута дочекали су нас осмијеси и дјечја граја. Марко, Ружа, Никола, Душанка и Миланка са узбуђењем су разгледали и показивали шта је све ново у њиховој кући. За њих је ова промјена још значајнија јер су сада добили простор у којем могу безбрижније да одрастају, уче, друже се и баве активностима које воле.
А причу о њима најбоље је наставити тамо гдје смо је и започели. Марко тренира фудбал и пјева у црквеном хору заједно са сестром Ружом, која тренира и одбојку и учи традиционалне занате у Колу српских сестара. Никола и Душанка такође тренирају одбојку, док је најмлађа Миланка, која је након очеве смрти свакодневно писала писма свом тати, остала најмлађа унука и мезимица породице. Управо је њена прича о чоколади коју је хтјела послати оцу „да има јести кад се пробуди, тата воли чоколаду”, приликом прве посјете показала колико је дјечја љубав према родитељу снажна и чиста. Данас је много љепше видјети је како ту исту кућу испуњава дјечјим смијехом.
За нас то представља као неки нови почетк. Највише сам се обрадовао што имамо кућу на спрат, то ми је увијек била нека жеља.. Зато што горе имамо спрат за себе, мама је доле и некако сад смо овдје опуштенији – прича нам Марко. А мала Ружа додаје: Сестра спава са мамом, пошто је она још мала, па ја саставим кревете и тако спавам сама.
За Вахиду је завршетак радова прије свега доношење мира у свакодневицу. Након свега што је преживјела, њена највећа жеља остала је иста – да њена дјеца буду здрава, сложна и да имају прилику за нормално одрастање. Сада, када су радови завршени и кућа опремљена, једна велика брига је скинута са њених леђа. Бака Ружа, која је приликом наше прве посјете са много бола говорила о свом сину, данас је могла да гледа унуке у новом дому и радује се њиховој срећи. Неке ране не могу зацијелити грађевински радови, али добри услови за живот могу породици дати простор да мирније настави даље.
Кад су они сретни и баба је сретна – каже нам баба Ружа и наставља: А мога сина, нико из гроба вратит не мере. А он је имао ту жељу да им то оствари. Ал’ ето, његова се жеља испунила.
Реализација овако великог пројекта била је могућа захваљујући заједничком ангажману великог броја људи. Велики допринос је дао наш огранак у Аустралији, организовавши Тројку и Баскет из блока у Аделејду, те прикупивши значајна средства путем донација од којих издвајамо донацију фирме Маракана Бурек, а предсједник огранка, господин Смиљан Никић придуржио нам се приликом усељења породице у кућу.
Јесте ми у Аустралији добијамо извештаје, слике, видео извештаје како то све лепо изгледа, ал’ не може се то заменити овим личним искуством кад се дође и присуствује лично на овако једном догађају. Тако да ми је велика част и срце ми је испуњено да сам овде. Желим да усадим праве вредности у своју децу да цене то што су они материјално благословени, да кад порасту и они излазе у сусрет другима којима је помоћ потребна – рекао је овом приликом Никић.
Посебну захвалност упућујемо компанији МГ МИНД, која је обезбиједила дио материјала и тиме дала значајан допринос реализацији радова. Захваљујемо и Општини Пелагићево, која је помогла у реализацији пројекта, као и свим донаторима Хуманитарне организације Срби за Србе, извођачима, мајсторима и сарадницима који су били дио ове акције.
Када смо први пут дошли у Пелагићево, једна реченица мале Миланке и прича њене мајке најбоље су описивале породицу која је остала без свог ослонца. Данас се у истом дворишту чује много више смијеха. Михајло се, нажалост, није вратио својој породици, али оно што је започео за своју дјецу и што му је била велика жеља да уради за њих, сада је завршено. Њихов дом је дограђен, обновљен и опремљен, а породица Цвијановић може да настави живот у условима какве је дуго чекала.
У Пелагићеву је тако једна тешка прича добила своје љепше поглавље. Не зато што је заборављено оно што се догодило, већ зато што је породица, упркос свему, остала заједно. А када се у обновљеном дому поново чује дјечија граја, знамо да је помоћ стигла тамо гдје је била најпотребнија!
