Oбремењени болешћу детета, растрзани између немаштине и живота под туђим кровом! Кузмановићи се потајно надају да ће и они једнога дана бити своји на своме

Не може се никако остати имун на призоре болесне деце, нити се човек може икако навићи на тако нешто, без обзира колико пута се сусрео са тиме. Једноставно, то је нешто што разара душу. На првом месту таквих стања је готово без премца церебрална парализа, која не даје ни трунку наде у неко боље сутра, а камоли у излечење.

Један такав случај затекли смо код породице Кузмановић из Малог Пожаревца, општина Сопот. Девојчица Милица (12), иако би требало да је већ увелико у школској клупи, где се њени вршњаци у овом периоду спремају за школске екскурзије, она је захваљујући тој пошасти у облику церебралне парализе сада у кревецу намењеном деци која још не знају да ходају, a уместо оловке и свеске, у руци држи флашицу за бебе.

Нема се шта пуно додати на ово, а какав је живот породице Кузмановић, најбоље илуструје ова слика, након чега све речи постају сувишне – тихи јецај и немоћ да се било шта промени.

Да је само те муке, па да је буде довољно за живота. Родитељи Дејан и Сања, ипак морају да смогну снаге за борбу, али и да схвате да морају да пруже довољно љубави и oсталој деци коју имају, синовима Андреју (22), Алекси (20), Лазару (15) и малом Новаку (6).

Своју кућу немају. Живе у туђој кући од 2019. године и плаћају само рачуне за комуналије, а од кирије су ослобођени. С обзиром у каквом је стању кућа, не би било чудно ни када би се њима самима плаћало за живот у њој.

60м2, свега две собе у којима су испуцали зидови и отпали плафони, а купатило је ту, тек да би се рекло да постоји.

„Имали смо планове и хтели смо уз помоћ неких људи који су нам нудили помоћ и нешто новца који је таст планирао да нам да, да потражимо и купимо кућу, али се то изјаловило“, загледан кроз прозор собе на ком су решетке, започео је трезвено причу домаћин Дејан, осетивши неко посебно олакшање због самог разговора, јер су дошли људи који ће моћи да га саслушају и да барем на кратко у мислима преузму сву ту његову нагомилану муку која га даноноћно притиска.

Богу хвала, старији момци су добри и одговорни, а притом су спремни да се полако и осамостале. То донекле чини живот лакшим за ове родитеље.

„Андреја се недавно запослио. Путује сваки дан до Крњаче. Тамо ради у дому за стара лица. Није лоше, битно је да је нашао неки посао. А Алекса би желео да настави да се школује, мада ако успе и он неки добар посао да нађе, вероватно ће прихватити“, са дозом поноса причао је о малим, а опет великим успесима својих синова Дејан, који се огледају у одговорности и зрелости ових младића.

Илустрација неспретног и несташног, а ипак симпатичног слончета Дамба из познатог Дизнијевог цртаћа, као да се није случајно нашла на креветцу у ком борави његова старија сестра, већ као да на симболичан начин представља најмлађег Новака и његов карактер.

„Новак нам је љубимац. Шта да се ради кад су нам сви остали дечаци већ велики, па нас он ту увесељава својим несташлуцима“, додала је кратко мајка Сања, седећи поред креветца погледа и даље упереног ка Милици.

На крају како то увек бива приликом наших посета, дотакли смо се суштине, односно разлога наше посете. Шта је то што би овим људима донекле унапредило живот, а што ми можемо учинити?

„Имамо ове свакодневне трошкове, који су нам увећани у последње време, па ми је сад око тога проблем, да прегурамо месец, али када је реч о нечем конкретно онда је то кућа. Немамо своје. А искрено није нам проблем да одемо било где, и у Црну Траву ако треба, Војводину, само да нешто купимо. Гледао сам помало где шта има, док је била та опција да купимо кућу, када су покушавали да нам ти људи помогну“, директан је био Дејан, свестан ситуације у којој се налазе и да тешко да ће се више појавити нека друга шанса да реше стамбено питање.

Запазили смо и да је намештај у лошем стању, као и већина беле технике, поврх свега што смо већ видели.

Знамо шта нам је чинити и какве мере се предузимају у оваквим околностима. Верујемо да ће ова прича дотаћи срца многих и да ће се добри људи укључити да помогну.

Поменућемо и нашу братску организацију Немањићи из Тићина, који су код ове породице били још давне 2020. године, и скромно их помогли, а то ови намучени људи нису заборавили да помену.

Допунимо овај наш добротворни сасуд љубави, како би и Кузмановићи дочекали неке лепше животне тренутке.