Петковићи из Рипња живе стешњено у трошном кућерку од 50-ак квадрата који прокишњава – помозимо Анђели, Филипу, Лазару, Момиру и Богдану да добију своје собе

Да се нису екстремно задужили и стару столарију заменили ПВЦ-ом од свекрвове отпремнине приликом одласка у пензију, а купатило након 4 година улагања успели да некако реновирају и коначно уведу градску воду, за трошни кућерак од 58 квадрата, ниских плафона, који прокишњава, помислили бисмо да је давно напуштен и да у њему нема живе душе. Но, у овој једноспратници у Рипњу живи седмочлана породица Петковић. Тачније, Слободан, глава породице, његова супруга Марија, и петоро деце.

Анђела (16), Слободанова ћерка из првог брака, Филип (12) из првог Маријиног брака, Лазар (10), Момир (7) и Богдан (4). Њих петоро сложно живе у две собе. Не жале се, али кажу да им је потребно више простора и сигуран кров над главом.

„Ја сам, знате, расељено лице са Косова и Метохије. Из Грачанице сам са мамом 2008. године избегла. Прво у Обреновац, а после овде. На Косову ми је и даље сва родбина. Живе несигурно и у страху“, открива нам Марија пошто смо стигли у посету у њен дом.

Нисмо могли а да не приметимо колико је јака љубав између браће. Све раде заједно, помажу један другоме, поготову најмлађем Богдану.

Слободан ради као гробар и био је на терену приликом посете. Уз његову плату која износи нешто више од минималне (и која је упола оптерећена кредитом и алиментацијом), те Маријиног минималца који зарађује као трговац у маркету, Петковићи сами не могу да унапреде свој дом. А унапређење им је све потребније како деца расту.

Треба им материјал за кров, јер је овај тренутни стар, постављен давне 1963. године. Хтели би да изграде и две додатне собе како би деца имала више простора. Потребни су им и дечји кревети и регал.

„Кревете за децу смо купили половне од комшије, али су баш дотрајали. Толико да горе на спрат не смем да их пустим да легну јер је небезбедно, па сви некако спавају доле. Тесно им је, згурају се, али шта можемо. А кров куће видите и сами, када пада киша постављамо шерпе на местима где продире вода… имамо људе који би нам помогли и поставили нов, можда би нам учинили и проширили кућу, али нам треба материјал. То је прескупо за нас“, каже нам Марија.

Ова драга деца заслужују да им се помогне. Не требају њима куле и градови, већ само пар невеликих просторија да могу да уче, да се изолују када то пожеле. Неколико кревета да нормално спавају и кров који ће задржавати временске неприлике изван куће.

„Срби за Србе“ у н(овом) пројекту јесу Срби за Петковиће. На хиљаде успешно реализованих пројеката и донација даје нам наду да ће и ова деца из приградског насеља наше престонице добити боље услове како би покушали своје снове да претварају у стварност, и како би баш они једнога дана када порасту могли бити они Срби који ће исто тако моћи да помогну онима којима то буде потребно тада. Јер од доброг корена израста и добар плод.