Петоро душа у једној соби, три болесна детета и једна заједничка велика борба! Живот породице Крстевски испуњен је свакодневном бригом

У селу Биљановце, недалеко од Куманова, живи петочлана породица Крстевски. Тихо и готово невидљиво за свет који жури и који нема времена за овакве приче, одвија се њихова непрестана борба са здрављем њихове деце.

Дарко и Маријана, нису имали лак пут. Упознали су се у Немачкој, одакле су после одређеног времена депортовани. Није им ни тада било лако, али ни по повратку у Северну Македонију. Због немогућности да живе у Дарковој породичној кући, једино решење је било да оду у подстанаре са своја три сина Матејом (13), Теодором (7) и Душаном (6). После три године подстанарског живота, током ког су се суочавали са много проблема око проналажења стана за живот, јер због болесне деце нису наилазили на превише разумевања, били су приморани да се врате у породичну кућу.

Данас, њих петоро живи у једној соби куће која припада Дарковом оцу и стрицу. Простор деле са Дарковим оцем и маћехом.

Купатило је заједничко, а ормане за ствари готово и да немају, јер просто нема простора где све то да се стави у једну собу. Свакодневица је тесна, буквално и симболично.

Али највећа тескоба није у квадратима, иако је живот петоро људи у једној соби готово немогућ, већ у много озбиљнијим бригама које носе.

Најстарији син Матеја (13) суочава се са озбиљним здравственим проблемом, блокадом на срчаној грани, која му је откривена прошлог лета. Било је баш критично, и много су се сви уплашили када је то откривено. Његов поглед од тада носи зрелост коју деца не би смела да имају.

Млађи Теодор (7) живи са аутизмом. За њега су добри људи из Куманова већ покретали акције како би му омогућили лечење матичним ћелијама. Док најмлађи Душан (6) води своју битку са епилепсијом.

Није нам било лако да слушамо док су се низала набрајања здравствених проблема ових дечака којима није било краја, а незамисливо нам је кроз шта ови намучени родитељи пролазе из дана у дан.

„Није нам тешко што немамо много, већ што деца немају свој мир. Када ноћу неко од њих има напад или се пробуди, сви смо на ногама, јер у једној соби нема ни тишине ни простора да им помогнемо како треба и да их умиримо“, тихо са сузама у очима нам је испричала Маријана, која и сама има све озбиљније здравствене проблеме због којих не може да се запосли.

Упркос свему, у тој малој соби има места за љубав. Има места за искрен осмех, за игру, за веру да сутра може бити боље. Али нема места за нормалан живот.

Дарко додаје: „Највише бих волео да им пружимо нормално детињство. Да имају своју собу, свој кревет, да не осећају ни они, а ни ми да су терет било коме. Ми ћемо се снаћи за све, али деци је потребан дом.“

Три дечија света, сваки са својим изазовима. И родитељи који иако сломљени теретом, не одустају.

 „За нас би нова кућа значила нови живот. Не луксуз, већ мир. Да коначно затворимо врата и знамо да смо своји на своме, да наша деца имају сигурност коју сада немамо“, додали су на крају Дарко и Маријана.

Зато желимо да променимо њихов животни ток. Да деци омогућимо простор за одрастање, а родитељима простор где ће моћи барем на кратко одахну и одморе од свих здравствених проблема који их неумољиво притискају.

На плацу који поседују, а који се налази у близини куће у којој тренутно живе, планирамо изградњу куће.

Позивамо све људе добре воље да се укључе. Да заједно покажемо да нису сами и да оставимо још једну малу задужбину иза себе на овом подручју као трајно сведочанство исказаног добротољубља.