26. јануара 2011.

Помоћ за Љиљкове и Милутиновиће

Помоћ за Љиљкове и Милутиновиће
У недељу, 23. јануара тројица активиста Хуманитарне организације Срби за Србе обишли су две породице са севера Србије. Испоручили смо помоћ у вредности од око 1.200 евра и овог пута обрадовали 22 особе, међу којима је и 16-оро деце. Помоћ породици Љиљак из Банатског села Неузина била је у виду куповине стеоне краве у вредности од 900 евра, а помоћ породици Милутиновић  из Бачког села Пивнице састојала се од основних животних намирница у вредности од 300 евра. Акцију започињемо поласком из снегом завејаног Београда у 11 сати, након присуства на литургији у храму Светог Димитрија на Новом Београду. После молитве уследило је нећкање од пола сата, али упркос катастрофално лошим временским приликама одлучили смо да ипак, уз Божију помоћ, кренемо и још једном помогнемо ове две надасве напаћене српске породице. Наиме, породице Љиљак и Милутиновић су наши стари "знанци" и породице које су већ добијеле помоћ од наше организације, међутим својим трудом, радом и упорношћу ови људи су свакако придобили наше симпатије и продубили жељу у нама да им још који пут помогнемо како би једом за свагда стали на своје ноге и постали независни од било чије помоћи. Преко Панчева, возећи по равном и плодном банату, и борећи се са наносима снега, око 14 часова стижемо у село Неузина, село познато сваком иоле добром пецарошу и љубитељу риболова са севера Србије. У селу, испред куће на крају сокака, чека нас главом и брадом нико други до господин Славко Љиљак, звани Ђура, глава породице. После срдачног поздрава седамо у кућу, поздрављамо се са госпођицом Катицом, Славковом Супругом, присутном децом и њиховим деком. Са домаћинима смо најпре наздравили, како то и налажу стари српски обичаји, а потом започели тешку дискусију. Тешку, јер живот ових људи није нимало леп и лак, па лепих тема за разговор слабо па и да има. Подсећање на рат , избеглички живот, бежање из родног Сиска, пратња избегличке колоне до Новог Пазара, вишегодишњи смештај у сабирном центру, па одлазак одатле у Банат, немилост, недостатак саосећања па и подсмевање људи према једној тешкој судбини, натерала нас је да добро размислимо чиме човек може заслужити такву судбину. Али упркос свему, Славко, ментално и физички веома јак човек, успео је да крене са дна и створи себи и својима један скоро па нормалан живот, достојан човека овог века. Сада већ имају кров над главом, скроман сточни фонд, константну производњу млека од 200 литара дневно ( које продају локалној млекари ), нешто воћкица у дворишту и скромну башту. Били су у далеко најлошијем положају од свих у селу, а својом упорношћу усправили су се на ноге и заживели, вели Славко.

Помоћ од државе нису добијали, а веровали или не, комесаријат за избеглице први пут их је контактирао пре 15 дана. И још ако се придода нерешен статус Славковог држављанства, онда постаје јасно да ову државу овакви несрећни случајеви никад нису интересовали. Сад им је обећана помоћ око изградње купатила, и све се надају да то неће остати само као обећање, како то обично и бива, већ да ће после 15 година ( а неки чланови породице по први пут у животу ) моћи нормално да се окупају топлом водом. Породица Љиљак не жели да стане на овоме, већ увелико кује планове о увећању фарме, изради мале млекаре и прављењу великог воћњака. Знајући их, нема сумње да ће они то и остварити. А Богу хвала ту је и потомство на коме остаје да имање одржава и шири. Ипак, недавно, десила се још једна лоша ствар. Државни ветеринари, по редовном периодичномветеринарском прегледу стоке, закључили су да 5 јунади и 2 краве болују од болести зване Леукоза, и донели одлуку да им држава болесну стоку заплени!? Тако Љиљци ускоро остају на 4 краве и 2 јунета, па и наша помоћ још више значи како би осигурали своју егзистенцију.

Ми смо им и овог пута изашли у сусрет.По завршетку разговора полазимо са Славком до Сечња, удаљеног 5 километара. У Сечњу потписујемо са њим и са продавцем краве уговор о откупу ове изузетно корисне домаће животиње и забрани отуђивања. По закључењу уговора враћамо се назад на поздрав и сликање и јуначки крећемо пут Пивница, на скроз други крај равне српске Војводине.

Пут смо искористили да свратимо до Новог Сада, ткзв. српске Атине. Тамо се окрепљујемо и точимо гориво, а затим настављамо до породице Милутиновић. У пивнице стижмо око 19 часова, по већ поодмаклом мраку, али добром путу, ако је за утеху. Упаљена светла и граја 7 малишана у дому ове породице казују нам да нас ова породица са нестрпљењем ишчекује. раздрагана деца потрчала су ка нама да се рукују и загрле, и наравно виде шта смо од поклона донели. Сви заједно као један истоварујемо намирнице очас посла, а затим седамо у собу и започињемо шалу и разговор. Упркос тешком животу, немогуће је било не приметити некакву чудну срећу и необичан спокој на лицима Милутиновића.

Родитељи милан и Гордана,насецкали су нам сувог меса и кобасица како бисмо се послужили, а деца су нам за то време показивала своје играчке, свеске и књиге, причала о школи и другарима. Милан је поносно напоменуо да је све што је на столу захваљујући нама, и да је то домаће месо од домаћих животиња које смо им ми у претходној посети узели. Пробали смо мезенце, да их не увредимо, и попили сокић са децом. Затим смо започели разговор о некој будућој помоћи и сазнали да овим сиромашним људима највише значи ако бисмо могли да им обезбедимо још неку домаћу животињу ( крмачицу или козицу ).

Претходна помоћ састојала се у набавци 2 супрасне крмаче, козе и кокошака, а они су то знали да искористе, па су део прасића продали, а део задржали, и успели да дигну сточни фонд на крмачу, 6 прасади, 4 козе и јарца! зато купувином још евентуално једне животиње, могли би да се опораве од глади и сиромаштва, а од продатог млека и меса куповали би храну и умножавали стоку, као и до сада. Места за држање још животиња има, двориште је сређено, и приметан је помак на боље у животима ових људи од када смо их први пут посетили. Од покућства смо приметили да им фале 2 кауча. Уз обећање клинцима да ћемо следећи пут остати дуже и одиграти са њима фудбалску утакмицу као ономад, крећемо назад у Београд.

У повратку, током разговора, схватили смо колико је у ствари мало помоћи потребно вредним људима, како би се они извукли из својих невероватно лоших животих услова и спасили се глади. Ови људи су нама и овој држави подарили оно најбитније, децу и будућност, а на нама је да им помогнемо и покажемо им да нису сами.
Рачуни и потврде финансиране помоћи

Повезане вести

Коментари