Помозимо самохраној мајци Марини из Крагујевца да среди горњи спрат куће за своје петоро деце
Стевана (19), Марко (17), Љубица (11), Димитрије (8) и Лука (8) живе само са мајком Марином (35). Отац, који је морао да избегне из Ораховца услед опасности од албанских екстремиста, премунио је изнедана од срчаног удара у 48. години. Био је физички радник на грађевини, а кућу коју је морао да остави на Косову и Метохији, и пресели се у Крагујевац, није прежалио до смрти.
„Живео је код гробља у Ораховцу. Напустио је Косово и Метохију и родну кућу 1999. године, након НАТО бомбардовања и растуће тензије са албанским екстремистима. Дошао је у Крагујевац, где смо се и упознали“, прича о свом преминулом супругу Марина.
Мајка Марина, која је и сама морала да избегне из околине Книна услед рата, остала је са петоро деце, без ичије помоћи. Тог 24. априла 2026. године, приликом посете овој намученој породици, осетили смо колико им је тешка свакодневица, премда су се сви трудили да не показују то на својим лицима.
Велика немаштина, огромни дугови за струју и воду, који прелазе 600.000 динара, само се гомилају, а мајка не може да их отплати. На све то, Димитрије има мишићну дистрофију од своје треће године.
„Не може да хода. Водили смо га по бањама, пије основну терапију, али иде колицима у школу. Све му је горе, једва је мало покретан“, забринуто нам открива ова самохрана незапослена мајка.
Крај са крајем склапају јер имају 12.000 динара социјалне помоћи, и 22.000 динара за дечји додатак за четворо деце, као и малу пензију од супруга. Некад помогне и црква, и Црвени крст, али је све то недовољно за ишта више сем елементарних потреба породице.
Ипак, оно што их највише тишти јесте сређивање горњег дела куће и купатила на спрату које није у фунцкији. Сами не могу. Велики проблем представља и влага, а мајка се боји да ће временом створити респираторне тегобе, астму и алергију код деце.
„Плафони су попуцали, ламинат исто. Прокишњава одозго са спрата на нас доле. Имамо и влагу у ћошковима“, показује нам Марина.
Она је успела да одшколује Стевану, која тражи посао пекара. Две године млађи Марко учи за индустријског механичара. Љубица и близанци Димитрије и Лука иду у ниже разреде основне школе и они тек треба да се јасније профилишу у наредних 10-ак година. Они су мајчина нада. И нада свих нас.
Да би у свему томе успели, и да би уопште имали места у овој малој кући, потребна је озбиљна хуманитарна помоћ за децу пред којом, како видимо, предстоје озбиљни изазови.
Горњи ниво куће мора да се среди и учини функционалним како би сви имали иоле довољно места за одрастање.
Хуманитарна организација Срби за Србе зато још једном позива све људе који су у могућности и желе да помогну, да заједничким снагама спроведемо и ову племениту акцију и обезбедимо помоћ породици Ђорђевић да добије бољи и већи дом.
