Поново смо на Косову и поново се радујемо! Породица Мицковски, заслужила је да коначно доживи неке лепше животне тренутке

Опет нас је пут одвео ка чувеном Поречу, у делу вардарске Македоније где још памете војводе и хајдуке. Овај јужни међаш носи посебне успомене, слике и нарави.

На путу до нашег крајњег одредишта прилазимо и пролазимо надомак Манастиреца у атару општине (Македонски) Брод. Све подсећа на бруталност и страдање овог места, ових некадашњих Срба Брсјака, најпре од бугарашких злочинаца, а затим и од нашег заборава.

Заборављена и напуштена од свих, ова Спомен капела пропада, као и ми сами уз наш заборав, нехај и немар. А сва је обасјана раскошним бадњаком одасвуд, као пука симболика наших огледа, наших (разбијених) огледала.

Идемо навише пролазимо Самоков, док нека дуга непробојна тишина влада. Доминирају узвишења, високе планине, висови, имена познатих и моћних топонима од којих нам се душа испуњава на сам њихов помен – Девич, Звечан, Сувидо(л), Слатина, Србјани, Могилец. Застајемо у Модришту, огледамо контуре печата средњовековне Србије. Црква из позног средњег века, тече Треска, и наше мисли.

И даље, притиска нешто тешко, опоро, непрозирно, чији опис доловљавамо мислима које носимо, у селу тако тешког и обремењеног имена – Косово.

Сусрет са породицом која свој мученички живот може да поистовети са историјским мучеништвом нашег Косова, обрадовао нас је све. Јер и овај пројекат који смо започели и на крају завршили, био је проткан мукама и огромним изазовима. Изнели смо са нашим сарадницима на терену тај терет, и пребродили многе недаће како би Боге, Мимоза и њихова деца Ирена (18), Христина (16) и Бранко (14) носили надаље свој животни крст нешто лакше.

Прича о њима и детаљи које смо сазнавали у разговору током нашег првог упознавања које се десило пре нешто више од годину дана, затекли су нас поприлично. Сам локалитет и неприступачност терена, говорио је о тежини свакодневног живота овде. Поврх свега тога, најмлађи Бранко је дете са аутизмом, док је Богетова сестра психички болесник и њој је потребна непрекидна брига.

НЕКАД И САД

Сав тај живот се одвијао у свега две просторије, док је једна била резервисана за Богетову болесну сестру. Све то је утицало на њих свакодневно годинама уназад, па је проширење животног простора било неопходно, како би барем деца била мало издвојена и заштићена од свих тих неугодних призора.

НЕКАД И САД

„Много сам захвалан вашој организацији и свима онима који су помогли да људи сазнају где живимо и како живимо. Помогли сте мојој деци и олакшали нам живот“, захвалио нам се Боге искрено, док је његова супруга Мимоза уз осмех сваку реч потврђивала и захваљивала се Богу за све што је урађено.

Потрајао је овај пројекат као што рекосмо, пре свега због логистичких изазова које смо имали, а који су узроковани самим локалитетом на ком породица живи.

Ипак, на крају смо сви могли да се радујемо, јер је испало и боље него што смо замислили. Што се тиче старог дела куће, ту је реновиран део крова, док је преко пута, на свега неколико метара од куће где су живели, направљен један омањи засебан објeкат који је сачињен од једне веће дневне собе са трпезаријом, купатилом и кухињом. Због сложености терена, градњи објекта је претходила и изградња већег потпорног зида.

Поред грађевинских радова, купљен је и намештај (кухиња, два трпезаријска стола, десет трпезаријских столица, четири кауча, четири ормана и једна комода), као и неколико комада беле технике (фрижидер, електрични шпорет, шпорет на дрва, веш машина).

Свеукупно вредност овог пројекта помоћи породици Мицковски износи 33.217 евра.

Да се мало подсетимо и неких занимљивих, а скрајнутих детаља из историје овог краја.  Ту око реке Треске, овај крај некада су називали Малом Шумадијом. Овде је у првој деценији XX века било језгро Четничке акције. Војводовали су Мицко Крстић, Михаило Јосифовић, Тренко Рујановић, Дане Стојановић.

НЕКАД И САД

Статистички, ту данас Срба скоро да и нема. Али, треба мало загребати јер нас је ово Косово обавезало да будемо ту. Успели смо у нашој крајњој намери да помогнемо породици Мицковски, и наградимо их као једне од последњих чувара села Косова.

Ми се овим путем захваљујемо Општини Македонски брод за учествовање у овом добротворном подухвату, као и свим осталим сталним сарадницима, али и извођачима радова. Заједно смо успели да учинимо још једно добро дело.

Позивамо вас да подржите све наше акције које спроводимо у дело зарад бољег живота многобројне дечице која живе широм Балкана.