Пожар им је прогутао све што су имали – Потребно је да се доврши кућа за шесточлану породицу Перић код Мајданпека

Неутешни плач њихове тада једногодишње бебе Марије пресекао их је у глуво доба новембарске ноће те 2017. године. Ионако већ сиромашни, Славиша Перић и његова супруга Санела из засеока Копана главица (село Голубиње у општини Мајданпек), остали су тада на ледини, без ичега.

Ватра им је прогутала кућу, помоћне објекте, шталу и свињац. Изгорела је чак и свиња. Пожар је узрокован лошом инсталацијом. Ноћ су провели у колима, старом поквареном голфу.

„Почели смо буквално од кашике опет да градимо неки живот. Спасили смо само џак брашна и корито где смо купали дете“, присећа се Санела у разговору са нама.

Но, хвала Богу, нико није повређен. Породица се убрзо проширила и данас Славиша и Санела имају четворо деце: поред најстарије Марије (11), која је четврти разред, имају и Милену (9), која иде у други разред, Немању (7) који похађа први разред и Анђелу (6) која је предшколац. Санели помаже и бака Ружа, која их редовно обилази.

Школа ради, броји седам ђака, а њихова учитељица свакодневно путује из Мајданпека.

„Близу смо Дунава. Мало је људи остало овде, сви се селе. Путеви су лоши, сви бегају одатле. До наше куће стиже се земљаним путем од преко 3 километара. Око 20-ак људи живи овде. У школи имамо седморо деце, која су овде до 4. разреда, а од 5. разреда морају у Доњи Милановац, што није близу. Са Мироча долази аутобус понедељком и петком само. Превоз је велики проблем. Имамо голфа двојку којим превозимо децу до школе када није покварен. А када јесте онда морамо пешке, шта ћемо“, вели нам мајка Санела.

Ипак, највећи проблем им је кућа. Она је у веома лошем стању и недовршена. Зидови су пуни влаге, подови су од голог бетона, нема инсталација већ струју добијају преко кабла.

„Код прве кише немамо струју. Онда користимо акумулатор. Имамо две собе, немамо довољно кревета. Најстарија ћерка спава сама, ја спавам са друге две ћерке, а супруг са сином“, каже Санела.

Супруг надничи, и то су им једина примања. Нестална и недовољна, којих преко зиме нема јер су сви послови сезонски. Добијају и социјалну помоћ у износу од 13.200 динара, као и дечји додатак од укупно 6.200 динара за све четворо деце. То је довољно да немају дугове, и да децу прехране некако, али за све остало премало.

Пре ове недовршене куће осам година су живели у неусловном школском објекту, а онда су пре неколико месеци отерани одатле.

„Били смо код шурака месец дана, а после у школском стану. Када нам је било најпотребније, нико нам се није нашао. Једино нам се нашао бивши директор школе и сместили смо се у школском објекту где смо живели 8 година. Нисмо имали воду, носили смо. Није било купатило, једна просторија и соба. То је некад била шупа“, објашњава нам Санела.

„Нова школска управа нас је избацила за 15 дана. Наводно је учитељ требало да живи ту, али ко ће ту да живи, у таквим условима. Тај стан је, наравно, и даље празан. После нам је један човек, пензионер који је радио у Аустрији, помогао мало око ове куће где смо сада“, прича нам Санела, и додаје:

„Немамо купатило, купамо се у кориту које смо сачували од пожара. Загрејемо воду и купамо је у кориту. Деца морају да буду чиста. Бар фен имамо да деци могу да сушим косу. Воду имамо али на струју. Када нестане струја, немамо ни воду. Онда идемо до потока 200 метара од куће. Свако домаћинство има свој кладенац. Имам стару машину за веш, па ту перем, док судове морам да перем у вангли. Немамо ни ормара, гардеробу чувамо на кревету“, детаљно нам описује мајка четворо деце.

Анђелина највећа жеља је да има безбрижно детињство! Породици Перић планирамо да обезбедимо кућу.

Перићи имају део материјала и цреп, тако да се надамо да ћемо уз помоћ наших донатора успети у томе. Уколико сте у могућности, помозите Хуманитарној организацији Срби за Србе да заједничким снагама дођемо до циља и дамо мало наде овим малишанима у бољу будућност.