Снага породице јача од невоље – живот у Братунцу и Сребреници
На истоку Републике Српске, тамо гдје се Дрина прелама између држава, али не и између људи, живе породице чији се живот одвија далеко од очију јавности, али у срцу борбе за опстанак. Без много ријечи, сa много труда, ови људи не напуштају свој крај.
Хуманитарна организација Срби за Србе посјетила је породицу Ћирковић у Братунцу и породице Лопатић, Стевановић и Лукић у Сребреници. Разговарали смо са њима, осјетили њихову свакодневицу и саслушали њихове животне проблеме.
Породица Ћирковић из Братунца – гдје пет синова учи шта значи част!
У селу Слапашница, скривеном међу шумама и брдима, на само неколико километара од границе са Србијом, живи породица која својим животом свједочи да понос, вриједност и истрајност нису изгубљене ријечи. Верослав и Данијела Ћирковић одгајају пет синова: Стефана (23), Немању (24), Огњена (17), Милана (15) и Душана (5). Петоро дјеце, пет различитих личности, а сви под једним кровом, испуњеним љубављу, скромношћу и надом.
Иако је Братунац географски близу, живот у Слапашници често дјелује као да је на самој ивици заборава – суров, али искрен. Путеви су лоши, посла је мало, а прилике су ријетке. Но, та тишина и борба научили су ову породицу да се ослањају једни на друге.
Верослав сваког јутра устаје прије свитања и путује у Милиће, гдје ради у руднику. Посао је тежак и захтјева и физичку и душевну снагу, али кад говори о својој дјеци, све муке постају мање.
„Навикао сам да радим. За ову дјецу све бих поднио, само да им буде боље”, каже са благим осмијехом и погледом који не крије умор, али ни понос.
Живе у старој кући коју је некада градила Верослављева породица. Временом, како је породица расла, кућа је постајала све тјеснија, али срце дома никада није осјетило недостатак простора. Прије неколико година започели су изградњу нове куће у истом дворишту као симбол новог почетка. Ипак, радови су стали кад су финансије пресушиле. Дани пролазе, зидови стоје недовршени, а нада ипак остаје.
Током наше посјете, дјеца су нас с радошћу провела кроз двориште, показала своје мало имање, башту и животиње о којима брину. Са поносом су нас одвели до свиња које хране и пазе. Мала фарма која породици представља додатни извор прихода и начин да дјеца науче шта значи труд и одговорност.
Хуманитарна организација Срби за Србе планира да помогне овој породици набавком грађевинског материјала и укључењем у завршне радове на новој кући, како би петоро дјечака што прије добили свој простор, достојан дом, и услове за здраво одрастање. То није само подршка једној породици, то је подршка генерацији која ће, ако добије прилику, знати како да остане, ради и воли свој завичај.
На шестом спрату, без лифта, расте породица пуна љубави – Лопатић, Сребреница
Сребреница, у згради без лифта, на шестом спрату, живи једна породица која од првог сусрета оставља утисак снаге, јединства и љубави. Синиша и Весна, млади родитељи, подижу четворо дјеце: најстарију Марију Магдалену (5), раздрагане близанце Василија и Атанасија (4), и најмлађу, тек тромјесечну бебу Искру. Упркос свим изазовима, из њиховог стана зрачи топлина коју не могу угушити ни скромни услови, ни свакодневна борба.
Живот на шестом спрату без лифта, са четворо мале дјеце, није уопште лак. Свакодневно ношење колица, торби, намирница – све то Весна и Синиша раде без жаљења, јер знају за кога живе и зашто се боре. Али тај терет није само физички – породица има активан кредит, који додатно отежава већ ионако напету финансијску ситуацију.
Синиша је човјек који не познаје одмор. Запослен је у фирми „Ремонт” у Братунцу, а поред тога води тренинге у локалном боксерском клубу, те повремено ради као обезбјеђење. Ради дан и ноћ, увијек у покрету, али кад се врати кући довољан му је један осмијех дјеце да заборави умор. Весна, поред бриге о четворо малишана, успјела је да пронађе онлајн посао од куће и тиме помогне кућном буџету. Њихов живот је непрекидна смјена обавеза, но у њиховим ријечима нема притужби, само одлучност.
„Некад је тешко, заиста јесте, али кад их погледамо све добија смисао”, каже Весна док у наручју држи малу Искру, која спокојно спава, као да вјерује у сваку од родитељских жртава.
Стан у којем живе постао је сувише тјесан за дјечју грају, за играчке, за одрастање. Дјеца расту, потребе расту, али зидови остају исти. Потребан им је простор и за сан и за игру, и за предах и за нове почетке.
Хуманитарна организација Срби за Србе планира да помогне овој породици у куповини породичне куће са двориштем – мјеста гдје би коначно могли да живе као права породица. Без сталног пењања уз стотине степеника. Без страха да ће простор постати препрека. У кући гдје би Марија Магдалена могла да учи у миру, близанци да се играју у дворишту, а мала Искра да расте окружена свјетлом и простором који јој припада.
То није само логистичка подршка – то је подршка животу. То је прилика да једна вриједна породица добије оно што је већ својим радом и жртвом заслужила: достојанствен живот.
Младост са визијом – борба за сопствени бизнис – породица Стевановић из Сребренице
Његош и Јелена Стевановић из Сребренице припадају оној врсти младих породица која од првог разговора улива повјерење. Њихова топлина, скромност и отвореност откривају снажну унутрашњу мотивацију. Иако им живот није подарио лаке околности, одлучили су да остану, граде, подижу дјецу и не одустају од свог мјеста под сунцем.
Родитељи су троје дјеце, двије дјевојчице: Софије (7) и Ирине (3) и дјечака – бебе Уроша, рођеног ове године. Живе као подстанари у скромном стану у Сребреници, свјесни да је то привремено рјешење, али не и живот који желе за своју дјецу. Снови о својој кући, дворишту и стабилности их не напуштају. Свијетле очи њихове дјеце и граја која испуњава простор дају снагу и кад је најтеже.
Његош ради колико год има прилике. Прихвата све што се нуди, али оно што га највише покреће јесте жеља да се осамостали и покрене свој мали бизнис. Његова идеја је да започне превоз путника. Нешто што је потребно у овом крају, а у чему види и шансу да сам обезбиједи егзистенцију за своју породицу.
Из његове одлучности се не чује страх, већ жеља за радом. Не тражи готово рјешење, тражи алат да се сам избори.
Хуманитарна организација Срби за Србе препознала је ову породицу као примјер онога што је потребно нашој заједници – младост, одговорност и вољу. Зато планира да помогне Његошу у набавци путничког комбија, како би покренуо свој посао и обезбиједио стабилне приходе за своју породицу.
Ово није само помоћ једној породици, ово је подршка човјеку који жели да ради, дјеци која заслужују сигурно одрастање, и крају који вапи за примјерима опстанка.
Када један млад човјек одлучи да остане, да се не сели, да вјерује у живот у свом завичају, то је снага. А када му се пружи подршка у правом тренутку, та снага постаје основа новог почетка.
Село, дјеца и вјера у рад, снага која не посустаје – породица Лукић из Сребренице
На обронцима сребреничких брда, окружени шумама, природом и тишином која чува спокој села, живе Милисав и Љубинка Лукић са своје троје дјеце: Ђурђином (6), Милицом (4) и Василијем (2). Њихов живот је једноставан, али испуњен, заснован на раду, вјери и дубокој повезаности са земљом која их храни и држи.
За многе је оваква свакодневица ствар прошлости. Башта, узгој купина, чување коза, кокошака и свиња. Али за Лукиће, то није само избор, то је начин живота, опстанак и основа на којој подижу своју дјецу. Са великом скромношћу, али и великом снагом, успијевају да извуку максимум из онога што имају.
Милисав је човјек који не познаје изговоре. Осим рада на свом имању, вози камион и често помаже комшијама, било да треба нешто пренијети, одвести дрва или набавити храну. Његов радни дан не завршава са заласком сунца, али га никада не чујете да се жали.
„Ако радиш и вјерујеш, неће Бог окренути леђа”, каже са миром у гласу, као неко ко дубоко зна шта је жртва, али и шта је благослов.
А онда је ту Љубинка, супруга, мајка и студенткиња. Уз све обавезе на имању, бригу о дјеци и домаћинству, она успијева да приведе крају факултет. Њен труд, тиха упорност и жеља за образовањем најбољи су доказ да се и на селу и у скромним условима, може тежити напретку. Она учи, ради, васпитава и гради, сваког дана, без паузе.
У том малом и вриједном домаћинству, сваки дан је борб, али и побједа. Дјеца су васпитана, весела и здраво одрастају у природи, са родитељима који им својим примјером показују шта значи част и труд.
Жеља ове породице је да прошири своје сточарство. Да набаве стадо оваца и тако створе нов, стабилнији и одрживији извор прихода. Са тиме би не само олакшали сопствени живот, већ би и направили значајан корак напријед ка економској независности.
Хуманитарна организација Срби за Србе планира да помогне овој породици набавком 20 оваца и грађом за изградњу штале, како би Милисав и Љубинка могли наставити свој живот у складу са природом, али уз већу сигурност и могућност раста.
Помажући Лукићима, не помажемо само једном домаћинству. Подржавамо идеју да се и у најудаљенијим селима може створити достојан живот. Да вриједни људи, ако добију прилику, могу бити темељ здраве заједнице и свијетли примјер другима.
Помоћ која превазилази материјално – подршка најважнијој борби
Подручје Братунца и Сребренице представља један од најнеразвијенијих и најосјетљивијих региона у Републици Српској. Годинама уназад ове општине се суочавају са економским тешкоћама, одливом становништва, недостатком инфраструктуре и прилика за запошљавање. Ипак, управо овдје живе људи који нису изгубили ни наду ни одлучност да остану и граде будућност.
За Хуманитарну организацију Срби за Србе, помоћ овом крају није само дјеловање из хуманости, то је питање одговорности – људске и националне. Свака подржана породица у овим општинама представља не само спас једног дома, већ и опстанак читаве заједнице. Свака нова кућа, свака дјечја соба, свака овца у стаду или нови комби за мали бизнис је корак ка оживљавању простора који не смије бити заборављен.
Посебно је благослов да у овом времену и на овом мјесту упознамо породице које подижу троје, четворо или петоро дјеце. То нису само родитељи, то су стубови једног народа. Њихово постојање је највећи доказ да живот овдје има смисла, да постоји будућност. Управо зато, наша мисија овдје добија дубљи значај, не као тренутна помоћ, већ као темељ на ком ће се надограђивати генерације, не зато што смо у обавези, већ зато што вјерујемо да снажне породице у овим планинским крајевима држе живом душу српског народа.
Јер кад једна породица остане, једно село живи. Кад једно дијете добије своју собу, један крај добија наду. А кад једна заједница осјети подршку онда невоља мора да одступи!
