„Сређивањем спрата деца би имала довољно простора, а изолација на – 30 степени би нам уштедела дрва“

Све је мање људи у месту Плана, у општини Сјеница. Ту, у златиборском округу, на самој граници са Црном Гором, у суровом пештерском пределу, који смо и тог 30. септембра по ко зна који пут посетили како бисмо помогли српским породицама, број житеља се у последњих 30 година смањио скоро четири пута, те данас има свега 10-ак становника.

Један од њих је педесетосмогодишњи Димитрије Вулевић, отац четворо деце. Најстарији је његов син Стефан (8), па ћерке Дајана (4) и Ана (3), а најмлађи је Немања, који има 14 месеци.

„Касно сам се оженио. Као двадесетједногодишњак, на редовном служењу војске, био сам мобилисан на ратиште у Хрватској. Тамо сам провео две године, Вис, Превлака, Пула… таман сам се стабилизовао, кад се после неколико година десило и бомбардовање. Опет сам био мобилисан, на Пештеру“, прича нам Димитрије, који је по струци механичар, али нема посла, па се бави стоком и мало пољопривредом, колико услови дозвољавају.

„Имам 30 оваца и 4 краве. Стари је посадио и неке воћке, па ја данас гајим крушке, јабуке, шљиве. Имао сам и паприке, али је ове године била велика суша, па ми се нису одржале. Од суше имамо недостатак воде, једва руке можемо опрати у последња два месеца. Забрињавајуће је, ако се овако настави и догодине биће тешко“, прича нам док показује башту испод куће и извор удаљен километар, са кога обезбеђују воду.

Мирјана, његова жена, и он, имају најосновније за живот. Мали трактор, ручно направљену приколицу помоћу које превози дрва и сено за стоку. Мало шуме и пашњака на 60 ари довољно им је да некако преживе. Без дугова, скромно и поштено.

Ипак, то није довољно да сами доврше кућу. А потребно је.

„Знате и сами колико су овде зиме хладне. Буде и по минус 30, а зима траје 6 месеци. Значила би нам фасада, изолација, и ако успемо да средимо спрат како бисмо за децу имали више простора. Изолација би нам решила влагу у кући, и било би нам много топлије, а при томе бисмо мање дрва трошили. То нам је далеко најпотребније како бисмо опстали у овим условима. Истина, и бела техника и намештај су нам дотрајали такође. Ми то сами не можемо“, открива нам домаћин.

Као једна од тек неколико стотина српских породица у сјеничком крају, не треба истицати колико је битно да опстану на свом огњишту. За то им је потребна изолација, адаптација спрата и замена старог намештаја и дотрајале беле технике.

Упућујемо зато позив свим донаторима да се укључе у акцију помоћи породици Вулевић. Покажимо да смо ту, као и увек, да подржимо ове вредне људе, који су се дословно борили за наш народ, и да нећемо заборавити наш народ који је остао да живи у Рашкој области.