Српство на делу за пример свима, а на понос прецима – то је породица Ђуровић!
Подвиг је у данашње време живети и опстати на селу. Када томе придодамо и чињеницу да сте последња српска породица у селу, онда тај подвиг има још већу вредност.
Саучесници у овом подвигу јесу, чланови поштене и домаћинске породице Ђуровић.
Ја сам вам овде једини Србин. Нема нас овде у кругу од 20 километара, ни са децом, а ни без деце – прво је што нам је рекао домаћин Предраг Ђуровић и одмах на ставио до знања где се налазимо.
Село Суви До, које се налази на неких 25км удаљено од Тутина, у сред Пештерске висоравни, дом је Предрагу, његовој двадесет година млађој супрузи Марији и симпатичној дечици Стефанији (7), Вукоману (4) и Николији (2). Скромно живе у две просторије, без купатила.
Добро сте нам дошли ви браћо, само да видите где смо, па како год и колико год да буде што се тиче помоћи. Довољно је што смо ми сели и попричали, да пренесете људима да нас има и даље овде и да нећемо нигде. Не бих мењао ово моје, ни за шта друго – наставио је одлучним тоном Предраг.
Схватили смо да је реч о правој домаћинској породици, која самим својим животом ту где јесте, сведочи српство на делу. Прешли смо на конкретне ствари, како би утврдили, на који начин је најбоље подржати их у њиховим намерама да опстану ту где јесу.
Ако нешто могне да буде, волео бих тај ходник, купатило да се направи и кров да се замени. То ми је баш критично. Остало, што ми није толики приоритет су подови и материјал за грејање. Кућа је издигнута на цокле, па је доле све шупље. Требала би дебља изолација са стиродуром и фолијом и онда ламинат – скромно, више постиђено је навео Предраг, шта би им то унапредило животне услове.
Занимљива у сваком погледу је и његова супруга Марија. Из великог града, факултетски образована, дошла је у овакву једну средину и не жали због тога, чак напротив.
Ја сам из Краљева иначе, а ветеринар сам по струци. Запослена сам овде при једној ветеринарској амбуланти. Додуше сад сам на породиљском. Ако мене питате, ја сам више за неку практичнију помоћ. Знам да је потребно све ово што је супруг рекао, али значио би нам велики базен за напајање стоке. Такође, већ дуже времена размишљам о отварању своје ветеринарске амбуланте за ситније животиње, овде на нашем имању. Не треба пуно, да се адаптира једна просторија у ту сврху и било би доста посла – ведрог духа и изузетно предузимљива је Марија.
Не сумњамо да су одважни и неустрашиви Предраг и Марија, али помало нас брине будућност ове слатке деце у не баш „слатком“ окружењу. Мада, када видимо како Стефанија чврсто држи оруђе које нас је одржало у много тежим временима, мало нам је лакнуло.
Има нас још, ту смо, живимо, боримо се и проширићемо породицу – за крај нам је рекао Предраг и осоколио нас својим непоколебљивим ставом.
Ђуровићи заслужују да им будемо потпора у овим тешким временима. Још један изазован пројекат је пред нама, по свему судећи.
