Стамбено решење, путоказ до среће самохране мајке Љиљане и њене три ћерке!
Болест детета је нешто што вас као родитеља паралише. Није пријатно проживљавати ни најобичније вирусне прехладе које дете добије, а да не говоримо о муци која се односи на трајна и озбиљнија обољења, са којима ћете се суочавати током целог живота. Самохрана мајка Љиљана Дукић из Обреновца, још увек има снаге да се бори за своје три ћерке Славицу (15), Иву (12) и Катарину (10), мада делује да је на ивици, јер нема краја њеним патњама. Највише је притиска низ болести које су нажалост напале на симпатичну и насмејану Иву. Са том бригом леже и устаје сваког дана годинама уназад.
Ива има микроцистичне бубреге, генетску предиспозицију за туморе, проблем са притиском, проблем са валвулом. Оперисана јој је бешика, па чекамо сад резултате, јер је то генетски проблем, па ако се покаже да су лоши резултати, онда ћемо морати и остале девојчице да тестирамо. Новац за операцију смо скупљали преко Буди хуман фондације – мирним гласом је набрајала Љиљана, здравствене тегобе своје ћерке.
Ако би се осмелили да рангирамо животне проблеме једне породице, онда се свакако нерешено стамбено питање намеће одмах након болести детета као нешто што свакодневно утиче на квалитет живота и мучи и родитеље и децу.
Ако ме питате шта је горући проблем, све је горуће. Све теже се носим са плаћањем кирије. И то је увећано, као и све друго. Никад ништа своје нисмо имали, чак ни док сам била у браку са бившим супругом, увек смо били подстанари. Од примања имам само за Ивину негу и дечији додатак. То није довољно ни за основне животне потребе, недостаје нам за храну, одећу – очајна је Љиљана.
Незахвално је било шта обећавати, када породица нема ништа на своје име, па макар и парче земље, где би се нешто саградило или дозидало. Уколико желимо на конкретан начин да помогнемо породици Дукић и решимо их подстанарских брига, морамо размишљати у правцу куповине имања са већ изграђеном кућом и то у околним селима.
Сагласна бих била да се преселимо у неко од околних села, да не буде предалеко баш због школе и обавеза које имам око Иве, јер свугде морамо аутобусом. Све би нам значило, само да имамо и мало више простора, можда би и неку баштицу посадили за своје потребе, али и да се отарасимо кирије – пробудила се нека нада у гласу мајке Љиљане, на помен потенцијалног решења њихове стамбене ситуације.
Свакако не смемо остати неми на Љиљанин вапај. Морамо јој олакшати ношење крста. Искрено се надамо да ће наши донатори имати разумевања за акцију коју покрећемо како би помогли Дукићима и да ћемо усрећити ове четири даме успешном реализацијом планиране акције.
