„Свуда около једно до двоје деце, а наша кућа шесторо“ – Породица Андрић из Пожеге је прави пример како се опстаје на свом огњишту

Ако бисте хтели да обиђете Милију и Јелену Андрић из села Гугаљ у Пожеги, морали бисте да скренете са главног друма и неасфалтираним шумским путем наставите узбрдо још 1400 метара до њиховог скромног дома. Крајем јануара имали смо задовољство да туда и прођемо, и видимо како живе ови пожртвовани родитељи шесторо дивне деце.

Милија је прошле године постао заставник у војсци, у којој иначе ради већ 21 годину. Радио је 6 година у „Кобрама“, али вели да брига о људима запосленим у војсци није као што је некад била. До пензије му је сада остало још 9 година.

„Прво сам радио у Београду, а живео као подстанар у Панчеву јер нисам могао да изнајмим стан у главном граду. Супруга тада није радила. Било је то тешко време, али најбитније је да смо били здрави и да нас љубав никада није напуштала. Од 2018. године смо у нашем граду и Јелена сада ради у РАМ-у Пожега, па је лакше мало“, започиње причу овај честити човек, након што нас је Јелена услужила кафом и ратлуком, уз чашицу одличне ракије за топлу добродошлицу тог хладног четвртка.

Овај крај припада Златиборском округу, а како су нам домаћини објаснили, није лако за живот, поготову зими кад су снегови. То показује и чињеница да број становника константно опада од пописа давне 1953. године.

„Нема ђеце ко што је некад било. Све једно до двоје највише, а наша кућа шесторо. Милина их је гледати. Лети је лепо кад све процвета, али зими када ухвати мраз није лако. Но, свукуда је тако, битно је здравље, све остало је мање важно“, објашњава нам бака Јелена, која живи са сином, снајом и децом у кући. Кућа се, иначе, води на њу.

Сва деца се школују. Најстарија Марија (17) је друга година четворогодишње средње школе. Учи за туристичког менаџера. Александар (14) је осми разред, Лазар (11) шести, Душан (10) пети, а Урош (8) трећи разред. Стефан (5) иде у вртић.

Деца иду аутобусом у школу, али морају у оба правца да пређу три километара шумског пута како би стигли на аутобус и вратили се после назад. Не смеју да пропусте аутобус. С обзиром да их је шесторо, породици је потребан већи простор.

Отац је заменио дотрајали цреп стар преко 40 година, који је нагорео несмотреношћу деце, алуминијумском имитацијом јер је јефтинија. Међутим, нема средстава да доврши две собе у поткровљу.

Андрићима је такође потребно етажно грејање и трактор са основним прикључцима – плугом и фрезом, јер имају хектар обрадиве земље и два хектара шуме, па би то знатно олакшало функционисање.

Од Министарства одбране добили су столарију пре пет година, али генерално помоћ немају.

„Свако обећа куле и градове, а када дође у фотељу све заборави. Уверавали су да ће нам асфалтирати пут до куће, али авај. Зато не подносим политику и не волим да се прича о томе“, открива нам разочарани отац.

Андрићи имају малу башту за сопствене потребе, три овце и кокошке, и мотокултиватор. Воду користе из бунара. Породица је оптерећена и кредитом за кола, који отплаћује већ 6 година, јер им је у овим условима аутомобил неопходан.

Стога, Хуманитарна организација Срби за Србе покреће акцију прикупљања новца за породицу Андрић. Позивамо све донаторе да нам се прикључе и на тај начин помогнемо овој честитој породици да унапреди животне услове за своје шесторо деце.