СЗС са Михићима у куповини
Малени Михићи живе сада са мајком у једном насељу Источног Сарајева, Павловац. Њихов дом се састоји од двије просторије у објекту који је прије њиховог доласка био војна команда. Удружење родитеља са четворо и више дјеце у сарадњи са Министарством за породицу, омладину и спорт је у пројекту изградње кућа многочланим породицама завршило објекте на тој Општини гдје се између осталог једна стамбена јединица додјељује Михицима.
Нажалост, нови дом им је још увијек само сан јер је пресељење одгођено због застоја радова у читавом насељу на канализацији а у просторијама гдје су сада царују мишеви. Пошто дјеца нису никад видјела своју нову кућу, прво што смо урадили је било да их одведем да виде гдје ће се преселити. Радост и сјај у њиховим очима се стално повећавао док су излазили из просторије у просторију и гледали нове, бијеле зидове, сунчане и свијетле собе. Чињеница да за своју нову кућу немају намјештаја није уопште умањила њихову радост. Мала Милена је одмах изабарала себи и секи собу за коју је рекла “нема везе, спаваћемо на душецима. Прелијепо је.”
Послије обиласка смо отишли у тржни центар по храну која им је у овом тренутку више него потребна. У кући имају теглу риже и пола мале врећице брашна са којом су покушавали да преживе до слиједећег дјечијег доплатка који им је једино примање. Мада им је поред хране јако потребан и огрев и већ поменути кревети, одлучили смо да сав донирани новац ипак потрошимо на намирнице да дјеца више не гладују. На одлуку је утицало и Миленино здравствено стање, сталне несвјестице и гушење за које докторица каже да су већином резултат неисхрањености. У куповини су учестовали поред мајке, Милена, Николина и Срђан. Изненађујуће је било гледати дјевочице како пореде цијене и бирају јефтиније артикле, како воде рачуна шта им се највише исплати и да ли, ако купе више могу то спасити од мишева…. Ни у једном моменту нису заборавиле браћу код куће и њихове потребе. Милена је куповала школске свеске за њих четворо док је Николина стидљиво гледала лутке које су нажалост како она казе “скупе за нас”. Ипак смо нашли једну “јефтину” и обрадовали и Срђана са аутићем.
Послије тржног центра смо у апотеци купили топломјер, сирупе и таблете јер у овим времена грипа они нису имали ни лијек за температуру. У комшијској продавници смо купили брашно, лук и уплатили хљеб за мјесец дана а пошто нам је остало неких двадесетак и нешто марака купила сам Милени, која читаво вријеме за себе ништа није тражила, доњи дио тренерке и пар ситница. Остатак од 0,15 фенинга сам са копијама рачуна оставила породици. За ову породицу сам упутила и апел на Форуму Источно Сарајево да суграђани ове прелијепе дјеце пробају скупити нешто намјештаја али нажалост нико се није јавио ни са предложеном врећом дрва… Директорица Центра за социјални рад, Бранка Зубић, се са своје стране преко радија Источно Сарајево обратила слушаоцима са истом молбом. Међутим, осим пар личних пријатеља ни њој се апсолутно нико није јавио… СЗС-у се обратио господин Васо, са предложеном донацијом музичке линије и још неке технике. Овог викенда ћемо организовати примопредају тих апарата за Михиће. Са овом акцијом смо успјели још петоро напаћене и јако несретне дјеце обрадовати.
Нажалост слике не могу дочарати ту срећу и озарена лица, у очима наду и почетак сна у мало боље сутра. Сликама се не може пренијети та ужурбаност по тржном центру међу полицама да се што прије све што треба стави у колица јер као да не вјерују да ће то ипак све бити њихово… Иако није ријешила све њихове проблеме, акција је успјешно завршена јер ће бар мјесец дана та дјеца сита лећи спавати са сликом новог и лијепог дома. Желим овим још истаћи несебичан рад поменуте директорице Центра за социјални рад, која нас је и контактирала када је све остале опције исцрпила. Без Бранкиног ентузијазма и пожртвованости ова би дјеца била заборављена и од друштва и од надлежних институција.