13. фебруара 2011.

СЗС у посети Атанасковићима

СЗС у посети Атанасковићима
У недељу, 13. фебруара трочлана екипа Хуманитарне Организације "Срби за Србе" (у саставу Јелена, Ратко, Бојан) запутила се пут Винче. Овога пута обишли смо породицу Атанасковић, а циљ посете био је да проценимо ситуацију и договоримо се са члановима породице око евентуалне помоћи. Од последњег контакта прошло је две и по године а испоставило се да се ситуација ни мало није поправила. Но кренимо редом. После окупљања тачно у подне, у центру Винче, требало нам је око пола сата да нађемо место где Атанасковићи живе. И некако смо нашли, уз помоћ госпође Драгице. Госпођа Драгица Атанасковић се јавила на мобилни телефон и потрудила се да нас сачека испред свог дома. Ова вредна жена, велики борац, самохрана мајка, изашла је са свог надничарског посла да би нас видела и да би нам се изјадала. Јер, како каже, нема коме ни да се пожали, а камоли да затражи помоћ од некога.  Дом породице Атанасковић је једна напуштена дрвена барака, тик испод старе циглане. Некада је у бараци живело неколико сиромашних породица али данас остали су само они. Гладни и жедни ни криви ни дужни. Осуђени на беду на правди Бога. Од некада једанаесточлане породице са госпођом Драгицом остало је само четворо деце. Слободан (седми разред, хронични асматичар), Љепосава (ученица петог разреда са дијагнозом епилепсије), Богдан (шести разред) и Горан (трећи разред). Деца често имају асматичне и епилептичне нападе,а место у коме живе погодује развијању болести. Данас нису били код куће, већ су искористила лепо време и играла се са лоптом на ливади. Једна ћерка се удала и добила дете, остали се разбежали куд који. Надниче и раде физичке послове плаћајући приватан смештај. Зарађују толико да имају да преживе. Али када смо ушли унутра, схватили смо да је и то боље од онога што смо видели.  Недостатак светлости у мрачној бараци допринео је суморном утиску. Шпорет смедеревац, давно пропао, из кога више дима излази у собу него кроз димњак. Веш машина која не ради. Распала судопера. Дотрајали кревети који нису за спавање. Фрижидер у полу исправном стању. И за крај катастрофалне електричне инсталације које сваког часа могу да упале бараку. Струју и воду не плаћају. А и од чега би. Са 11.000 динара месечно, ова намучена жена издржава 4 душе и себе. Жалила се али кажу из социјалне службе да јој је то сасвим довољно за пристојан живот. Па зашто онда они не смање себи плате на 11.000, не могу а да се не запитам! Ипак Драгица се сналази, па повремено, неколико дана месечно, ради у ресторану који је близу и када се у њему дешава нека прослава, и успева да заради још који динар, како би обезбедила деци бар тај један оброк дневно. Дрва за зиму и школске уџбенике обезбедила им је Црква у Винчи. Одећу и обућу деца добију понекада од школских другара, који се сажале па им дају нешто старо. Пољски тоалет је напољу, па на ову зиму деца морају ноћу да иду по мрклом мраку и на -10°C. Могућност за узгајање домаћих животиња не постоји, иако би госпођа Драгица волела да може да узгаја барем пилиће и прасе. Сама барака изнутра је трула, без икакве изолације па у соби дува ветар као напољу.  И да придодам ствар која нас је највише изненадила. На сву беду њима још кроз собу шетају пацови, који су недавно једно од деце изуједали по рукама, па је морало да иде у дом здравља на превијање и лечење. После свега овога ја више нисам видео разлику између живота у овој бараци данас и живота у некој катакомби. Од ствари које су тренутно најпотребније драгица је издвојила најпре основну хигијену а потом и храну. Обећали смо да ћемо се брзо вратити и покушати да им помогнемо како год знамо и умемо.  Још нисам могао а да не приметим да цео комшилук, који зна за беду ове породице, ништа не ради по питању помоћи овим људима. Некако, људи од сиромашних беже као да је то заразна болест, као да ће својим саосећањем и саучествовањем у сиромаштву оно прећи на њих саме. Са таквим размишљањем и таквим понашањем не пише нам се добро. Овакви лоши ставови морају се заменири слогом, солидарношћу и саосећањем према људима у невољи. Сви ти људи требало би да погледају сами себе и да се запитају како ће један дан изаћи пред Бога, и пред страшан суд Божији. Са којим правом ће говорити о праведном животу када су дигли кућетине, поставили гипсане лавове и орлове на ограде, а нашу децу поред њих живу једу пацови?

Повезане вести

Коментари