СЗС Васкршња акција код Милића

Још под утисцима приближавасмо се Подгорици из правца Никшића у потрази за избјегличким центром за расељена лица на Врелима Рибничким у посјети породици Милић којима смо се најавили. Тамо је био присутан Миладин и његово троје ђеце. Ивана је била заједно са Зорицом код сестре Дијане. Жена му је била у кревету јер је била доста слаба и превише напорно би јој било да се бави са нама. Стање код Милића је такво да сад Миладин иде често код доктора због проблема ногу и тромба, тако да не може да стражари више као прије.

Некако човјек живи, како ни сам он незна, ђеца, тј. његови синови постали су ми много озбиљнији него прошли пут кад сам их обишао и некако то није њихово природно стање али живот човјека на свашта натера, па и малу ђецу да се питају шта ће сјутра да једу. Ту су у кампу још а докле незнају. Сликао сам колико сам могао оне папире из болнице и о доласку хитне помоћи која је два пута долазила у камп да га води у хитну помоћ и све сам то радио некако неосјетно јер Миладин и поред свих тих бољки има вјеру у боље сјутра, за његову ђецу наде.

Иако сам под великим утисцима дошао од Гогића добио сам их још кад сам дошао код Милића, да сам видио да сам рањив на овакве ствари и да једноставно почињем да завидим људима које туђа мука, болест и брига не дирају и који немају срца да предузму ништа да барем олакшају мало нечији живот, живот оног ближњег или оног даљњег, живот невољника, живот сиромаха, живот болесника и животе осталих мученика, који су око нас.

Дан је БОГУ великоме и милостивоме прошао добро, Бранко ме је одушевио као човјек и као возач и као подршка у свему овоме, знајући да нас је БОГ водио до Столца на 1.300 м надморске висине гђе живе само соколови и орлови и јунаци Гогићи видио сам да има још људи и то правих широм свијета којима се захваљујем у моје лично и у име ових породица на несебичну помоћ коју сте им пружили за овај Васкрс, љета Господњег 2008!