Тата Негомир би дао све, само да му дечица имају пристојан кутак за одрастање!
Као магнет нас вуче тај чудни горштачки и мистични предео, који се протеже иза Сјенице, ка граници са Црном Гором. Посећујемо га из године у годину. Не без разлога наравно.
Дивљи, а прелепи предели, међу којима се и даље вешто крије и одолева неколико села насељених малобројним српским живљем. Међу тим малобројним живљем, злата вредно је и неколико вишедетних породица, које смо успевали да помогнемо у годинама иза нас.
Овог пута, привукла нас је прича о самохраном оцу Негомиру Луковићу из села Захумско, који са својом дечицом Ђорђем (13) и Анастасијом (11) и дементном старамајком Миломирком живот проводи у једној соби, без игде ичега.
Решили смо да их упознамо и да изблиза видимо и послушамо, како изгледа подвиг живљења у соби од свега десет квадрата и како је до тога дошло.
Ово где сада седимо нам је све. Ту смо нас четворо. Супруга ме је напустила још пре девет година и сада сам им ја и отац и мајка, а често и једини другар. Кућа је од дрвета прављена и налепљен је стиропор. Зими зна да нам буде баш тешко. Немаш купатило, не знам где да се купају. Лети се некако и снађемо. Имамо проблем и са водом и са струјом. Чим нестане струје, а дешава се често, искључи се хидрофор, па се додатно патимо. Раније сам живео ту у кући изнад, па када сам се оженио сам прешао овде са женом и децом. Та кућа, која је доста већа и боља за живот припада брату. Закључана је сво време. Он не живи ту, а није нам дозвољено да ми ту живимо – са неком горчином у гласу, објаснио нам је Негомир укратко, те увек суморне породичне несугласице, које настану око поделе имовине.
Једине и највеће жртве тих несугласица и неразумевања међу одраслима, јесу ова скромна и тиха дечица.
Можда теже разумеју то што се дешава у односима одраслих, али су и више него свесни, да им је ових десет квадрата све што имају тренутно. За боље нису никада ни знали, међутим, као и сва деца, нико им не може забранити да маштају. Та соба је њихов цео свет, али и њихов тата је њима цео свет. Много га воле, као што смо могли да се уверимо, без да смо ишта и питали.
Понекад дође неко да се играмо, али ретко ко, јер немамо где ни да седнемо. Ми развучемо овај кревет и сви четворо заједно спавамо. Зато би желели своју собу – уз благи осмех, док чврсто грли свог тату, бојажљиво, Анастасија нам је у пар речи рекла све што је потребно да знамо и схватимо колико је урушено њихово детињство.
Обоје слушамо и волимо тату. А ја бих волео да имам где да прославим рођендан, да ми дође више другара – надовезао се и Ђорђе, на речи своје секе.
Иако је мушкарац и уз то сам брине о двоје деце и болесној мајци, задивљујуће добро и педантно одржава овај мали простор. Треба имати у виду, да се ту све дешава. И одржава хигијена, и кува, обедује, спава, облачи, учи. Није лако.
Анастасија ми доста помаже. Пере судове, спрема кревет. Све ми значи, јер када они не би били овако послушни, брзо би овде настао неред. Уз сву ову муку, успевају да буду добри ђаци. Само нека су они мени живи и здрави – ставио је у први план Негомир оне лепе ствари, које га чине срећним.
Шта конкретно учинити, како би ова златна дечица имала срећније детињство? Мисли су које нас моментално притискају, док слушамо даљу Негомирову причу и покушавамо да схватимо како изгледа један дан ове породице у оволицном простору.
Није ни ово где живимо наше, а ни земља на којој се налази кућа. Ништа то није раздељено. Не верујем да би ишта могло и да се надограђује на ову кућу, јер је од дрвета, све и да је моје. Моје жеље су две собе, кухиња и купатило. Ништа више не треба за нас троје. Имамо горе близу пута исто нешто земље која се води на моју мајку, где би могло нешто да се гради. Локација је добра – последње је било што нам је Негомир испричао, како би стекли потпунију слику о свим околностима.
Нада је последње на шта се Негомир још може ослонити. Све остало је до нас и Божије воље.
Пожртвованост најбољег тате и огромна љубав која је једино, али и највредније што има да да својим малишанима, мора бити награђена.
Покренућемо велику акцију, за срећнији живот породице Луковић.
