Тиха трагедија самохране мајке Иване и њеног тешко болесног сина Лазара (20) са Косова и Метохије! Безброј мука и живот ван сваког достојанства

Као да није довољна сва мука коју са собом носи живот преосталог нашег народа у једној сиромашној косовско-метохијској енклави, као да је потребно још. Сами, упућени искључиво једно на друго, у кући старој готово стотину година, животаре мајка Ивана Јовановић и њен син Лазар (20).

Да је трошна и стара кућа њихов једини проблем, можда би се некако и могло ићи напред и надати бољим данима. Ипак, постоји једно велико „али“. И мајка Ивана и син Лазар суочавају се са озбиљним здравственим, односно психичким потешкоћама. Лазар је у доста тежем стању. Готово да није способан за самосталан живот и туђа брига му је стално потребна. Ивана је у нешто бољој ситуацији, тек толико да може да се стара о свом сину и себи.

Ово није био наш први сусрет са њима у селу Ливађу, крај Липљана. Крајем 2014. године, у склопу једне од наших тадашњих групних акција помоћи народу широм Косова и Метохије (тада смо им помогли куповином једног ормана, кревета, фрижидера и кока носиља), упознали смо Јовановиће, док је још у домаћинству са њима био њихов једини стуб, ослонац и нада, домаћин Родољуб. То је још једна од мука која је навалила на ове несрећне људе. Био им је све, не само као отац и супруг, већ као једини радно способан члан који је могао да обезбеди какву-такву егзистенцију и да се побрине о њима. Није издржао. Пре пет година се упокојио и оставио Ивану и Лазара на вољу Божију и бригу осталим добрим људима којих несумњиво има. А ти добри људи, оличени превасходно у лику и делу епархијске добротворне организације „Мајка девет Југовића“ из Грачанице, упутили су нам огромну молбу, да ово двоје напаћених људи не заборавимо и да покушамо да им учинимо живот макар иоле достојанственијим него што је сада.

Они брину о њима, када је реч о храни и неким основним потрепштинама, јер сходно стању у коме се налази мајка Ивана, и прескромним примањима у виду социјалне помоћи и додатка за негу детета, њихов живот тек не би личио на живот достојан човека да није њих. Међутим, оно што они не могу, то је да им створе неке иоле пристојније стамбене услове.

Кућа се урушава на више места. Влага и хладноћа испуњавају готово сваки њен кутак док су електроинсталације потпуно застареле и представљају озбиљну опасност по њихов живот.

Лазар готово да нема никакав контакт са спољњим светом, док његов цео свет представља једна соба и његова мајка. Зато је од пресудне важности да покушамо да тај његов мали свет променимо на боље и учинимо лепшим и безбеднијим, јер он другу радост у животу, можда неће ни осетити.

И ово двоје људских бића су чувари нашег Косова и Метохије. Они су тихи хероји који самим својим постојањем на нашој измрцвареној и распетој земљи приложише жртву, како би се Косово и Метохија и даље српским називали.

Није желео Родољуб нигде са свог огњишта, иако је можда први могао и требао да скући своју породицу негде у мирније крајеве, где би његово дете имало бољу здравствену негу. Није, јер је у њему преовладала љубав ка косовском завету, и љубав ка својој земљи. И није дочекао неке боље дане за себе и своју породицу.

Дужност и људска и национална је да дамо све од себе, да за мајку Ивану и њеног сина Лазара направимо један леп и топао дом, у ком ће се макар осећати безбедно и у ком ће наставити да живе своје муком испуњене животе, које им нажалост у том погледу не можемо променити.

Позивамо све пријатеље и приложнике наше организације, да нам помогну да изградимо још једну кућу у нашој јужној покрајини, и самим тим дамо додатни допринос очувању косовског завета!