Трпе сурову зиму у недовршеној кући, живе сиромашно, али свој крај не напуштају – Стеванетићи код Нове Вароши сањају лепшу будућност за своје петоро деце

Нововарошко село Божетићи подно Златара је место познато по узгоју кромпира и производњи сира. Неки вредни сточари овде имају и по 5.000 грла. Ипак, у последњих више од 70 година село се осипа. Број становника је све мањи. Тежак рад, врло хладне и негостољубиве зиме, недовољне субвенције државе за механизацију… све то су узроци што народ напушта ове крајеве.

Ипак, има и оних који желе да остану. Оних који чувају своје корене и боре се за бољу будућност деце. „Јер ко не зна одакле долази, неће знати ни куда иде“, вели Андрић. Управо таква мисао води и породицу Стеванетић, чија се кућа налази поред самог кањона реке Увац.

Милојица шест дана недељно ради на стоваришту као физички радник како би издржавао петоро деце – Страхињу (16), Анђелу (15), Жарка (13), Обрада (3) и најмлађу Верицу (2). У томе му много помаже и супруга Љиљана, која је завршила трговачку школу, али је домаћица и брине се о три сина и две ћерке.

 „Радим шест дана недељно, увек сам прва смена. Борим се, а хвала Богу имам и за кога. Правимо и сир, за своје потребе, али успемо нешто и да продамо. Сир у овим крајевима, знате и сами, јесте врхунског квалитета. Чувена је Златарска сиријада, манифестација која се до пре неку годину одигравала баш у нашем селу. Имамо и два хектара земље, али је већи део нажалост необрадив, па углавном само косим ручном косачицом на дизел како би скупили сено и нахранили неколико грлади стоке“, прича нам Милојца.

Највећи проблем им је чињеница да, колико год се трудили, сами не могу да унапреде квалитет куће. Све је поскупело, а са једном скромном платом и толико деце сваки динар одлази у најосновније.

А потребно је да кућа буде боља за живљење у њој. Изграђена је 80-их година прошлог века. Има 4 функционалне собе и једну у сивој фази. Срећом, не дугују ништа, а имају воду и струју.

Жарко и Страхиња спавају у истом кревету, као и Анђела и Обрад, јер немају довољно простора.

„Шта да радимо. Видимо колико се мајка и отац труде да нама буде боље. Колико нас воле и брину о нама, дају све што могу“, каже нам Анђела, која иде у други разред трговачке школе.

Стеванетићи имају три краве, три свиње и једну јуницу, што је битан фактор у оваквим условима, да не буду гладни.

Међутим, њима су потребни трактор и приколица да терају сено и ору. Тако би могли и услужно да раде. Плугови, тракторска рото-косачица. Треба средити фасаду, заменити столарију, унутрашња врата. И стаза око куће треба да се постави, олуци. Шпорет и намештај су стари. Фале и прозори на спрату, а у кући је зими јако хладно, па би им добро дошла изолација како се не би смрзавали. Треба им и крава.

Њихова породична кућа сигурно би, ако би се довела у много боље стање, олакшала живот свима. Живот који и деца, како нам веле, желе да проживе у овом прелепом крајолику западне Србије, коју не планирају да напуштају у потрази за неким „лакшим“ животом.

Јер, „сунце туђег неба, неће вас гријат кô што ово грије“, цитира нам Страхиња Алексу Шантића.

Зато Хуманитарна организација Срби за Србе позива све који су у могућности да донацијама помогну колико могу како би се кућа довела у потребне услове за нормалан живот, али и докупила потребна пољопривредна механизација.