Тумор, раздвојеност, трагедија, дугови, лоши животни услови – Не! Ништа не може да разједини љубав у којој Урош и Јелена одгајају шесторицу синова

Шесторо деце, шесторица злаћаних синова – Немања (13), Лука (10), Реља (9), Давид (7), Данило (5) и Владимир (2). Игра и граја у трошном дому породице Савић из Каћа не престаје. Отац Урош Савић и мајка Јелена прави су пример родитеља који изгарају за своју децу. И поред многих недаћа, јер, како смо сазнали, живот их није мазио. Напротив.

Урошев отац Стева је убијен пре неколико година, током ковида. Из приче смо дознали да га је насмрт претукао Албанац. И то не на Косову и Метохији, већ усред Новог Сада.

„Шиптар Арбен Арифи, који је већ осуђиван, убио ми је оца у Новом Саду. Тукао га је до смрти. Наводно у самоодбрани, али знам да није било тако. Сведоци, које познајем, нису испитани и поред мог инсистирања на суду. Мој отац је имао тада 59 година, а овај 39. Добио је само 4 године затвора. Писали су да је мој отац бескућник, а није био. Сахранили су га, а да ми нису јавили. Лудило мозга“, открио нам је Урош део страшне приче од које се и после неколико година није опоравио.

Са друге стране, мајка Јелена је незапослена, а функционисање јој много отежава њено здравствено стање. Наиме, она има тумор на штитној жлезди, а треба и вене да оперише на целој левој нози. Имала је и тромб.

Изненадило нас је колико је јака. Поред шест синова и свих проблема са здрављем она успева да брине о брату и сестри који су ометени у развоју.

Урош, да би прехранио децу, вози камион по Европи. Жртва коју мора да поднесе, колико год да му фале најмилији када је физички данима одвојен од њих.

„Возим камион за српску фирму из Хрватске. Тамо је регистрована фирма јер је тако лакше због папирологије, као и на границама јер су мања задржавања. Мада некада и по два дана чекам. Возим туре по Европи, често превозим половна возила. Ево, баш сам сад требао бити на путу.“

Оно што је Савићима потребно јесте да се кућа реновира изнутра, замене унутрашња врата, среди кров, обнови намештај, уради фасада, уведе систем за централно грејање, који би им значајно уштедео струју током зиме. Укратко, све је зрело за сређивање, а добра ствар јесте да не оскудевају у белој техници и одећи за децу.

У кућу где живе ушли су 2024. године, када су биле само зидине. Онда су успели да среде колико – толико. Међутим, кућа је у лошем стању, прокишњава.

„Били смо подстанари, али смо морали брзо да изађемо. Зидали смо ову кућу дан и ноћ. Месец и по дана нисам могао да возим. Сва столарија је половна, платили смо је 1.000 евра. Од нуле смо кренули, биле су три просторије, без купатила. Преграђивао сам, спроводио воду, лепио керамику. Другар је постављао ламинат, а мајка је подигла кредит који ми отплаћујемо“, објаснио је Урош, који нам је открио и да је он покренуо акцију да се помогне Јасмини Јовановић која је по леденом времену просила у Кнез Михаиловој, док се није открило да је у питању превара.

„Мислио сам да сте нас звали због оне Јасмине из Београда што је просила. Видео сам тај снимак и почео да плачем. Видим бебу, она проси, минус напољу. И ја решим да јој платим стан, 300 евра. Али смо је, хвала Богу, разоткрили, да је превара. Није било играчака у стану, ноше, креветића. Тада ми је жена рекла да је све то јако сумњиво. И послодавац ме је упозорио да се не залећем. Хтео сам да им за стан дам задње паре, али ми њен муж и она нису дали да уђем и видим стан који хоћу да им платим. Е, зато нисам хтео да им оставим новац“, открио нам је отац шесторо деце, а цела прича показује колико је Урош, без обзира на све своје потешкоће, спреман да помогне другима у невољи. Управо зато овај частан човек још више заслужује да му ми помогнемо.

Савићи, иначе, имају две кокошке, а планирају још животиња да гаје. Хоће и башту да раде на пролеће, јер имају земљу.

Због свега наведеног Хуманитарна организација Срби за Србе покреће акцију помоћи Савићима, како би им се обезбедили нормални услови за живот.