У ишчекивању новог дома након двадесет шест година избегличког живота у баракама! Породица Дашић дубоко захвална, јер ипак није заборављена

Тешко да ће икада овакви случајеви доспети у жижу јавности, осим захваљујући труду оних који живе косовски завет целим својим бићем свакога дана.

Скрајнути, забављени својом животном муком и одавно лишени сваке наде (до у Бога) да ће им се живот макар за зрно горушичино унапредити, живе ове три „косовке девојке“ недалеко од брњачког моста у Брњаку. На локацији близу језера Газиводе у трошним радничким баракама, које некада беху власништво чувене фирме Мостоградња, живи мајка Тијана са ћеркама Бранком (30) и Анђелком (16). Ове бараке њихов су дом још од 1999. године, када су избегли из села Рудице код Клине.

Бараке су требале да буду само привремено решење, а оно траје готово пуних 26 година. Taда је са њима јoш био и њихов супруг и отац Славко, који се након десетак година мучног избегличког живота упокојио. Са њима и даље живе очева браћа Саво и Раде, који живе тешке старачке дане у нељудским условима.

Иако су предели без сумње једни од најлепших које смо могли да видимо, уосталом зато се ту у непосредној близини и налази мноштво викендица, живот у трошним баракама испод је сваког достојанства. Поготово се то односи на ове три припаднице лепшег пола, које су готово већи део свог живота провеле ту. Најмлађа Анђелка и не зна за боље од овога, док се Бранка слабо сећа живота у родним Рудицама у сред дивне Метохије.

Захваљујући пре свега нашим неуморним сарадницима на терену, а затим и организацијама које пожртвовано већ деценијама раде на очувању српског духа на Косову и Метохији, сазнали смо за ситуацију у којој се налази породица Дашић.

„Прво не можемо да верујемо да се неко нас сетио и да ћемо коначно имати нешто своје и не само своје, него нормалне услове за живот. Погледајте како ово изгледа где живимо. После 26 година не можемо да кажемо да нисмо навикли, али не може се човек навићи на неуслове“, кроз сузе је почела причу мајка Тијана, и као да је у том тренутку сву накупљену муку коју је држала у себи, кроз сузе олакшала.

„На крају крајева када не знате за боље, онда се помирите. Али ни у оваквим условима нисмо нашли трајни мир. Већ месецима круже приче да ће ове њихове власти сву ову земљу присвојити и да ће нас све одавде иселити. Куда, то њих не интересује нити би ми знали где би даље. А то може да се догоди свакога дана. Ви сте се сви појавили у последњи час и бескрајно вам хвала свима од реда и од срца“, наставила је Тијана.

Некако ова мала породична заједница преживљава. Мало од пензије покојног супруга, један од стричева има скромну социјалну помоћ, а старија ћерка Бранка је од скоро запослена на привременом уговору и прима око 40.000 динара. Сви заједно деле то што имају.

„Најстарија ћерка ми се удала, а Анђелка иде у средњу школу у Косовску Митровицу и тамо борави у дому за ученике, па долази викендом овде да буде са нама. Пресељење у Зубин Поток у нову кућу би нам олакшало не само због услова у којима тренутно живимо, него би и Анђелка могла да живи ту са нама и не би морала да буде преко недеље у Косовској Митровици. Наравно и стричеви иду са нама, њих не остављамо нигде“, додала је одлучно Тијана.

То је на крају крајева и циљ овог пројекта – изградња куће за породицу Дашић и пресељење у Зубин Поток. А реализација циља је увелико започета. Овај пројекат неће бити само „наших руку дело“, већ ће у њему учествовати још неколико братских организација, које непрекидно делују на овом простору, а уз темељну подршку коју увек имамо од стране братства манастира Високи Дечани.

Први корак је већ начињен, куповином плаца за градњу куће од стране Хуманитарне организације „Млади за Космет“ из Подгорице.

На нама осталима је да градњу куће спроведемо до краја и на тај начин спасимо ове људе и подаримо им нешто светлију будућност.

Крећемо у још једну борбу – за чуваре колевке српства. Ако не за њих, за кога друго онда?

Позив за подршку нашим акцијама на Косову и Метохији је увек отворен!