У срцу Поткозарја, мајка херој и четири дјечија осмјеха што свијетле кроз живот – посјета породици Нинић из Козарске Дубице

На обронцима Козаре, у питомом али истовремено снажном Поткозарју, земљи коју красе народна борба, страдање и истрајност, живи породица Нинић. У Козарској Дубици, под скромним кровом, борбу за живот достојан сваког човјека води самохрана мајка Сања са своје четворо дјеце: Вањом (16), Јованом (14) и близанцима Катарином и Михајлом (5).

Ово је крај гдје земља памти и подвиге и патње, гдје су коријени дубоки, а народ стврднут у муци, али мекан у срцу. Сања је достојна кћерка овог поднебља – мајка која се није предала ни кад је живот постао тежак, већ је устала и наставила. Сама, али никада сломљена.

Свакодневица у њиховом дому је пуна изазова. Сања не бира посао и повремено ради као конобарица у свадбеним салонима током викенда, јер је то једино вријеме кад може да се, бар накратко, одвоји од дјеце и обезбиједи нешто новца. Сваки динар зарађен је тешко, али одлази тамо гдје је најпотребније – у оброке, у школски прибор, у комад огријева, у дјечији осмијех.

Захваљујући великој помоћи свештеника Бранка Репаје и добрих људи, успјели су дозидати један спрат куће, који ће у будућности служити као дјечије собе, а нови кров већ стоји као симбол сигурности и наде. До сада су сви заједно били смјештени у приземљу, гдје се налази један мали дневни боравак и једна соба – премало простора за петоро укућана, али довољно љубави да попуни сваки кутак.

Хуманитарна организација Срби за Србе препознала је значај ове борбе и планира да помогне породици Нинић набавком грађевинског материјала потребног за завршетак радова на спрату куће. Циљ је јасан, а то је да сваки од ових малишана добије свој кутак, мјесто гдје ће расти, учити и сањати, а не само преживљавати.

Поткозарје је кроз историју било симбол пркоса, опстанка и наде. И управо таква је и ова мајка. Сања, као и многе жене из овог краја, вуче снагу из неке дубље, тешко објашњиве унутрашње воље. Оне што се преноси с кољена на кољено, из борбе у борбу, из живота у живот.

Док зидови куће полако добијају облик, овај дом већ сада има чврсте темеље, не од бетона, већ од пожртвовања, љубави и снажне мајчине руке која не одустаје. А то је темељ који се не руши.