У Табановцу, утабали смо стазе за достојанственији живот породице Трајковић. Мали домаћин Милош (8) је пресрећан!
Као и многи пре њих до којих смо дошли, а који животаре од данас до сутра у овим пасивним крајевима, и у неусловним домовима, ни ова четворочлана породица није веровала у боље сутра, нити да постоји шанса за било какву позитивну промену. Навикнути на тежачки живот, препустили су се животним токовима да их носе.
Трајковићи живе у свима нам познатом месту Табановце. Познатом не по томе јер нас интересује било какав историјски контекст тог предела или живот наших људи из тог месташца ослоњеног на границу са Србијом, већ једино и само као циљ кроз који треба што пре проћи у летњој сезони на путу ка одмаралиштима широм Грчке. Да није граничног прелаза који носи име овог места, остало би Табановце учаурено у своју судбину и скрајнуто од људских (српских) погледа, као и многа друга погранична села која имамо прилику да посетимо.
НЕКАД и САД
Породицу Трајковић чине отац Горан, мајка Благица, старија ћерка Јелена (24) и најмлађи Милош (8), док је средње дете, ћерка Александра (21) удата и не живи више са њима.
Почетком ове године смо имали прилику да се упознамо са њима и сагледамо околности под којима живе. Трошна кућа, са свега две неусловне просторије је оно где смо их затекли и где генерацијама већ бораве.
НЕКАД и САД
Горан ради као керамичар кад има посла, док је мајка Благица запослена у оближњој фабрици. Улогу старатеља о симпатичном Милошу преузела је сестра Јелена, која није желела да крене у потрагу за послом након завршене школе за ветеринара, баш како би могла да помогне својим родитељима бринући о свом млађем брату док су они на послу. Сматра да није касно за потрагу за послом, јер у селу бар увек има потребе за ветеринаром.
Није било сумње да овим људима треба помоћ и да заслужују да имају достојанственије услове за живот. Разматрано је на који начин би било најбоље то спровести у дело и дошло се до закључка да стара кућа не би могла да се реновира, и да би најбоље решење било изградња омањег објекта који би задовољио све њихове потребе.
НЕКАД и САД
„Нисмо веровали, искрени да будемо. Да постоје људи који су спремни да помогну оволико и да сад због свих њих ми имамо ову кућицу, нисмо веровали. Захвални смо вам од срца. Милош није могао да дочека ваш долазак, па се сам уселио у кућу пре него што сте ви дошли. Толико нам значи ова помоћ“, искрен и захвалан је био Горан.
Изградили смо омањи објекат тик уз стару кућу, који се састоји из једне собе, кухиње са трпезаријом и дневним боравком и купатилом. Није изостало ни опремање основним намештајем (кухиња, трпезаријски сто, шест трпезаријских столица, кауч 2 ком, орман, радни сто, радна столица) и белом техником (фрижидер, електрични шпорет, шпорет на дрва). Вредност помоћи за Трајковиће износи 28.365 евра.
Утабавамо као народ све више пут ка самоугођају и ка комфору, не обраћајући пажњу на погубне знакове крај истог. Са друге стране, путеви доброчинства, и бриге о ближњем, тачније о нашем народу ван матице (п)остају закоровљени и све теже проходни.
Одабрали смо као организација да од непроходних козијих стаза доброчинства и старања о сунараодницима из околних самосталних држава начинимо ауто-пут. Тим ауто-путем стићи ћемо и до свенародног сабрања и слоге.
Захваљујемо се свим приложницима, а посебно нашим пријатељима из српског културно-информативног центра СПОНА из Скопља, на труду који је уложен за реализацију још једног у низу пројеката помоћи потребитима.
