Здрава, дружељубива и насмејана дечица украс су породице Цвијовић!

У престоници грнчарског заната селу Злакуса, млади, вредни и предузимљиви супружници Бојан и Јелена свили су своје мало породично гнездо. На самом врху села са ког се протеже прелеп поглед, на ком би им многи позавидели, налази се кућа која датира још из седамдесетих година прошлога века. Купили су је како би са својим симпатичним клинцима Михајлом (11), Матејом (10), Валентином (9), Анђелом (7) и Николом (4) започели живот као своји на своме.

Нису имали где другде, па је куповина овог имања пре отприлике годину дана било једино решење, како би се отарасили подстанарских мука са којима су се борили до скоро. Ипак, није све још ни ту готово, јер како су нам рекли, успели су да прикупе тек део новца да исплате ову кућу, па ће се ипак сусрести са још мало неизвесности док буде трајао процес отплате преосталог износа.

Не сумњамо да ће они то успети, јер су им њихова фина, здрава и вредна дечица највећи мотив на путу ка том циљу.

Кућа у којој живе има својих недостатака који не дају спокоја Цвијовићима и онемогућавају дечици угодно одрастање. Зато смо и решили да их посетимо и да утврдимо како им можемо бити на услузи.

„Кренули смо да је сређујемо колико смо могли од како смо је купили. Кречили смо и заменили пар прозора. Са једном малом платом тешко да се може више. Радим у комуналном, и мало сезонски радимо обоје око малина. Морамо да одвајамо месечно како би исплаћивали преостали дуг за кућу и да ове наше школарце школујемо. Планова и жеља увек има, али могућности су другачије“ – скромно нам је пренео Бојан, уводећи нас у причу у вези његове породице и тренутног стања у ком се налазе.

Највише времена проводе у горњем делу куће који је и донекле најуређенији. Две дечије собе и скроман дневни боравак. У приземљу је купатило и кухиња. Све просторије чезну за реновирањем.

„Влага нам највише смета. Вероватно горе на крову неки цреп се оштетио, па кроз таван пробија. Ово све остало није толико лоше, пристојно је за наше појмове. Купатило је онако, требало би да се реновира али користимо га нормално. Што се тиче намештаја све смо то половно добили, ништа своје нисмо имали“ – без обзира колико ови недостаци могу да нервирају, мајка Јелена нам их је поменула као нешто са чиме се уобичајено живи.

„А и под код девојчица у соби има рупу, то умало да заборавим да кажем“ – додала је и овај податак, опет уз срдачан осмех као да је ово нешто најнормалније.

Уз постојећу кућу има и око 25 ари земље. Не седе скрштених руку, па полако почињу у мањем обиму и са узгојем кока, планирају и свиње да држе, али и башту да направе за своје потребе. Дечица су им наравно главни помоћници.

За кратко време смо се здружили са малишанима, што и није било тако тешко. Успели смо да одиграмо и једну неизвесну партију стоног фудбала са њима за “пробијање леда”.

А као награду за то дружење и нашу посету њима, добили смо и захвалнице.

Имали смо прилику да се уверимо да село Злакуса није само село познато по врхунској грнчарији, већ да га красе и овако дивне и здраве породице као што су то Цвијовићи.

Искрено се надамо да ће и ова кратка репортажа дотаћи срца наших верних донатора, који ће нам помоћи да спроводемо у дело још један добротворни подухват.

Жељно ишчекујемо поновни сусрет са овим дивним малишанима!