Земљотрес није урушио наду у опстанак – Ћуповићима из Брњеушке код Глине, нова кућа решава све!
Хлеб са седам кора, једе целог живота намучени, али пркосни Душко Ћуповић. Бацао га је вртлог живота на све стране. Злочиначка акција „Олуја“ закачила је и њега још као дечака и однела га са свог огњишта, села Брњеушка које се налази недалеко од Глине, па је у Србији одрастао без родитељског старања дуго година. Из свега тога изашао је још јачи. Оженио се супругом Драганом, са којом је добио четворо малишана Луку (8), Лену (7), Матеја (5) и Златка (3) и решио да се врати у своје запустело село и почне живот изнова са својом породицом.
Мука свакодневног живота, без сталног запослења, у изолованом селу без струје, крунисана је разорним земљотресом који је погодио цело то подручје пре неколико година.
Ионако трошна кућа, додатно је оштећена, чиме је Душку и његовој породици, окачен камен око врата. Немајући куд, били су смештени у контејнерском насељу у Глини привремено, надајући се неком решењу ситуације, које се није назирало. Након извесног времена, контејнерско насеље је расформирано и породица је остала на улици.
Душка смо са породицом затекли на крају опет у својој оштећеној кући. Кренуо је да је оспособљава, колико да не спавају под отвореним небом, а опет да буде иоле безбедна због деце. Знајући за његов случај, дошли смо да се уверимо у причу и сагледамо тренутно стање у ком се налази његова породица.
Сећамо се, били сте код нас давно. Купили сте нам кухињу, фрижидер и замрзивач. Значило нам је то тада, а значи нам и сада опет што сте нас посетили. Од тада смо добили још двоје деце, Матеја и Златка. Борим се, не волим што морам да очекујем помоћ од некога. Тешко ми је то да прихватим, али земљотрес нас је скоро уништио – испричао нам је Душко укратко.
Није само трошна и оштећена кућа једини проблем, јер нема струје и воде, већ и сама локација села, додатно отежава живот овој породици. Двоје деце је школског узраста, па путовање до Глине изискује додатне напоре свакодневно.
Због удаљености села, али и због овакве куће у којој живимо, волели би да имамо своју кућу у Глини или ту ближе негде. Све теже живимо, па барем да будемо у насељеном месту, првенствено због деце и њихових потреба. Лакше би се и до неког посла дошло, можда би могли ову млађу децу и у вртић да дамо, па да Драгана потражи неки посао. Морамо се сналазити на све могуће начине – додао је Душко.
Благи осмеси и дубоки детињи погледи, оцртавали су се на лицима најмлађих, док смо сагледавали сваки кутак њихових собица омеђених голим зидовима и разговарали са њиховим родитељима о даљим потезима, који ће им ако не у потпуности променити живот, онда барем олакшати одрастање и школовање.
Питали смо се да ли ти мирни погледи крију жеље и маштања о новим и топлим собама, које нам нису рекли? Врло је вероватно. Благи осмеси и искрена дечија љубав која их краси, остали су нам урезани у памћење и обавезали на акцију.
Додатно су болне посете заборављеним Србима, широм данашње Републике Хрватске. Заборав даје додатну горчину, поврх свих околности под којима ти људи живе.
Даћемо све од себе као и до сад, да се кроз овакве и друге акције скине вео заборава са нашег народа који и даље опстаје на својим огњиштима и не дозвољава ни по коју цену, да им се траг затре.
Покрећемо још једну значајну акцију, за конкретно збрињавање породица са децом, овог пута на подручју многострадалне Баније.
