Живеће Крајина!

Удруженим снагама у суботу 14. августа спроведена је још једна у низу великих хуманитарних акција на подручју српске Крајине. У овом великом заједничком подухвату учествовало је, поред наше, још три братске организације: Српско друштво Задужбина -Словенија (250 €), Хуманитарна Организација Немањићи Тићино – Швајцарска (700 €) и Српска Православна Омладина Инсбрук СПОЈИ -Аустрија (300 €). Наша организација у овој акцији је учествовала са 2.100 €. На подручју Лике у местима Доњи Лапац, Грачац и Срб помогнуто је девет српских породица са двадесетдвоје деце узраста до 20 година. Испоручена је помоћ у вредности од преко 3.300 €.

За ту своту успели смо да набавимо следећу помоћ: –

• 3 шпорета на дрва 
• 1 комбиновани шпорет плин/струја 
• 2 веш машине 
• 2 фрижидера 
• 10м³ дрва за огрев 
• 1 лежај

Поред главне помоћи,за најмлађе смо обезбедили и књиге о светитељима, најлепше српске басне, приповетке, бајке, школски прибор, друштвене игре, одећу, слаткише, лопте и играчке. Након вишенедељног планирања, и усклађивања обавеза међу организацијама, договорено је да се акција започне састајањем у Доњем Лапцу у суботу 14. августа у раним јутарњим часовима код нашег домаћина оца Предрага. Представници наше организације су пут започели из Зворника, где смо се нашли са нашим пријатељима из ХО „Немањићи“ и заједно кренули пут Лике.

Прелепи пејзажи личких брда, пашњака и планина дочекали су нас рано ујутру по уласку на тло Крајине. Нажалост идилу је прекинуо низ спаљених и порушених српских кућа које су нас немо посматрале покрај пута, а верујем да када би могле да говоре, рекле би оно што вероватно сви ми знамо. Међу свима нама је остао горак укус у устима због лепоте земље која је вековима била српска, где су наши преци стотинама година чували српство и Православље,а која је сада пуста и препуштена неком другом који је не заслужује.

По доласку у Доњи Лапац убрзо налазимо кућу оца Предрага коме се и овим путем захваљујемо на гостопримству и на великој помоћи приликом организовања и спровођења ове акције у дело. Након краће разраде плана стижу нам и тројица пријатеља из „Задужбине“ и полако се креће на посао. Прва породица коју смо обишли је била породица Трбојевић из Грачаца који се налази на неких сат времена вожње од Доњег Лапца. Двоје деце близанце деветогодишњаке Стефана и Марију одгаја и подиже тетка Гордана заједно са својом мајком. Стицајем околности тетка је за ове малишане и отац и мајка. Као и за већину породица које смо обишли, социјална помоћ представља једини извор прихода и за породицу Трбојевић. За ову породицу смо наменили шпорет на дрва док су дечица добила поклоне у виду играчка,књига и слаткиша.

Након посете породици Трбојевић одлазимо у банку где обављамо уплату за поручену белу технику која ће бити испоручена свим породицама у наредних недељу дана. Пошто нам је преостало још неутрошених средстава, одлазимо у обилижњи мегамаркет где купујемо школски прибор и слаткише за децу.

Пут нас даље води ка месту звучног имена- које само својим именом сведочи који је народ овде живео столећима, а нажалост данас само преживљава- то је место Срб. У Србу нас је дочекала многочлана породица Ђилас која броји шесторо мале деце од најмлађе Слађане (месец ипо дана) преко Мирослава (2 год.), Стевана (3 год.), Радмиле (5 год.), Милице (7 год.) и Предрага (9 год.). Одбор за дочек је био спреман на челу са оцем породице Радиславом и његовом супругом и малом војском деце која су једна другом до увета,што би се рекло. Ова породица тренутно борави у једном од социјалних станова где проводе већину времена због обавеза деце у школи, док су за време распуста у свом кућерку у оближњем селу. Отац Радислав ради сезонски у комуналном предузећу док се ван сезоне сналази надничењем, односно сечом дрва. Мали Ђиласи су се веома обрадовали нашом посетом,а поготово лоптама и слаткишима које нису испуштали из руку сво време. Ипак и поред све игре увек су будно мотрили на своју најмлађу сестрицу Слађану која је безбрижно спавала у свом кревецу. Отац Радислав прави домаћин иако материјално сиромашан, инсистирао је да пред наш долазак испече једно домаће јагње, чиме нам је исказао захвалност за нашу посету и помоћ коју смо му наменили. За ову породицу поред занимација за најмлађе наменили смо и комбиновани шпорет. Након дружења са најмлађима и морам напоменути изврсне јањетине, пут настављамо даље.

Преостале породице за обилазак и помоћ су се налазиле у Доњем Лапцу и ближој околини. Пред улазак у Доњи Лапац долазимо до куће Милорада и Вере Ковачевић и њихово двоје деце Душана (8 год.) и Наташе (14 год.). Милорад Ковачевић бивши припадник војске Републике Српске Крајине живи доста тешко са својом породицом. Повремена надничења су једини извор прихода. Милорад је на нас све оставио веома позитиван утисак својим чврстим и непоколебљивим ставовима да остане и истраје на свом вековном огњишту и сачува прадедовску веру. За Милорада и његову породицу наменили смо фрижидер и кауч, а за дечицу као и у претходним случајевима књиге, школски прибор, слаткише. И у овој кући смо били дочекани домаћински, онако како само Србин дочекује своје госте. Отац Предраг нас је морао напустити на кратко због приватних обавеза, па смо следеће две породице пронашли уз помоћ Милорада који је кренуо са нама као водич и остао до краја наше акције са нама.

Четврта породица у низу је била породица Рашета. Родитељи Снежана и Милан са синовима Зораном (21 год.), Гораном (20 год.), Лазаром (17 год.) и Наташом (11  год.) живе у веома тешким условима. Социјална помоћ и син Зоран који се бави помало сточарством су једини извори прихода. Болест и немаштина оставили су видне последице на овој породици. Мала Наташа болује од епилепсије, али како смо сазнали од оца Предрага после боравка у једном од наших манастира и читања молитви за оздрављење Божијом вољом напади су престали, а надамо се да ће тако и остати. Породици Рашета смо наменили шпорет на дрва док су деца добила књиге, слаткише и школски прибор.

Најтеже стање смо затекли код породице Бибић. Породица живи у нехуманим условима у две оронуле просторије, где бораве отац Милан који је нервни болесник и неспособан је за рад са супругом Надом и децом Мирјаном (14 год.),Слободаном (16 год.) и малим Иваном (10 год.). Ова породица преживљава од социјалне помоћи и дечијег додатка. Нажалост више од једне веш машине и пратећих занимација за децу нисмо могли да обезбедимо. Уз речи подршке овој породици да издржи опраштамо се и крећемо даље.

Долазимо до наших познаница од наше прошле акције бака Милице и њене унуке Миланке (15 год.). Детаљ који сам заборавио да поменем јесте да нам је од Грачаца друштво сво време правила и мала Миланка коју смо тамо покупили и повезли до њене куће. За Миланку смо купили мало одеће и поклонили јој једну књигу и мало слаткиша. Главни део помоћи за наше српкиње је било 10м дрва за огрев, које очекујемо да стигне идуће недеље. Такође смо видели и шпорет на дрва који смо им обезбедили прошлога пута и са којим су презадовољни. Иако смо и овде били позивани да се задржимо још и да се почастимо мало, морали смо да одбијемо због недостатка времена. Уз обећање да ћемо се видети Боже здравља опет, настављамо пут даље.

Следећа станица била је породица Љиљак где живе млади супружници Валентина и Стево са троје деце Тијаном (8 год.), Дариом (7 год.) и најмлађим Данијелом (2 год.). Домаћин Стево није био присутан па су нас угостили његова мајка и супруга Валентина као и дечица која су нам правила друштво. Као и остале и ова породица се довија на разне начине како би обезбедила себи живот достојан човека. Бабина скромна пензија, дечији додатак и Стевино надничење су једини извори прихода. Овде су дечица била мало стидљивија док је најживахнији сво време био штенац шарпланинац Рекс који нас је све забављао. Дечица су се наравно као и сва остала највише обрадовала слаткишима и играчкама док ће се млади родитељи засигурно обрадовати новој веш машини коју смо спремили као донацију за њих.

Полако напуштамо ужи круг општине Лапац и крећемо до преостале две породице из плана за помоћ. Пре тога на предлог оца Предрага који нам се опет у међувремену прикључио обилазимо цркву Св. Илије која датира са краја XVIII века и једна је од најстаријих у том крају. За мене посебно интересантно је било јер је први прота у тој цркви по протеривању турака из тих предела био мој презимењак. Црква је највећу штету претрпела након другог св. рата од стране комунистичке пете колоне, а сада уз велики труд оца Предрага полако враћа стари сјај.

Недалеко одатле у селу Небљуси обилазимо породицу Бубало. Родитељи Милан и Јасна ту живе са своја два синчића Радетом (3 год.) и Данијелом (2 год.) као и са Милановим родитељима. Раде и Данијел скоро сигурно у будућности успешни спортисти и надамо се репрезентативци Србије највише су се обрадовали лопти, коју иако имају још неколико у дворишту нису испуштали из руку. Док је део наше екипе седео са најстаријим члановима фамилије Бубало и разговарао о њиховим текућим проблемима, нас пар је тестирало спортске вештине најмлађих Бубала. Док је лопта била у првом плану код најмлађих, верујемо да ће се исто тако и најстарији чланови ове породице обрадовати шпорету на дрва који смо наменили за њих.

Већ видно исцрпљени али не и са мањком енергије и ентузијазма стижемо до последње породице планиране за посету. Породицу Репац коју чине отац Владимир, мајка Зорица и деца Владана (3 год.) и мали Радован (непуних годину дана) помогли смо са једним фрижидером. Мала Владана једно веома живахно детенце, са чим ће се сложити и сви моји сапутници једноставно није стајала са причом и скакањем док ју је њен мали брат Радован сво време гледао збуњено непуштајући гласа иако је и он био „жртва“ њене живахности, те нам је све то на крају исцрпљујућег дана представљало изузетно комичну ситуацију. Уз срдачне поздраве опраштамо се и са овом породицом и приводимо акцију крају.

Као што је био добар домаћин током целе акције отац Предраг у том духу и завршава дружење са нама у једном пријатном ресторану надомак Бихаћа. Сви срећни јер смо завршили све што је било планирано уз опуштену атмосферу и пријатну вечеру приводимо и званично акцију крају. Растајемо се уз обећања да ћемо одржавати редован контакт и уз Божију помоћ правити још оваквих акција. Желео бих да напишем и да ми је неизмерно драго што су поред финансијског учешћа друштво и на самом терену правила браћа из „Задужбине“ и „Немањића“.

Положај српскога народа у Крајини остаје и даље критично тежак. Као и на Косову и Метохији наш народ је веома угрожен и на подручју Крајине, изложен разним врстама шиканирања и немогућности добијања адекватног запослења. Крајина се не налази хиљадама километара удаљена од Србије, а још мање од Републике Српске, Словеније, Црне Горе…Није на крај света, и свако од нас/вас може обићи макар по једну породицу у Српској Крајини. Улијмо подршку барем својим присуством тим јунацима који су решили да се врате и опстану на својој/нашој дедовини. Пробудимо се и покренимо јер није само Косово-Србија! ЖИВЕЋЕ КРАЈИНА!