Живот породице Медић из Сиска у сенци страха и неизвесности! Борба за опстанак се одвија из дана у дан
Успели су у својој намери они којима је то био циљ – да српско становништво са некадашњих 43% сведу на ниво статистичке грешке у граду Сиску и његовој ближој околини. Толико је успешан био тај вишедеценијски нечовечни подухват, да су сада припадници српског народа приметни само у траговима у овом граду. О будућности, па чак и некој ближој, излишно је говорити. Деце готово и да нема.
Једина мала оаза окупљања и сигурности, где се још увек сме обележити „у четири зида“ и празник Светога Саве и других српских и православних светитеља јесте малена црква Свете Петке, на челу са својим ревносним парохом. Црква као грађевина у Сиску не постоји, али Црква као жива духовна заједница окупља се у овом малом објекту, који споља више личи на обичну кућу, него на храм.
Ту се окупљају сви они којима ја Господ Исус Христос на првом месту и који стреме Царству Небескоме. Јунаци и подвижници као хришћани из првих векова. А најмлађи јунак од свих њих јесте и малена Марија (7) Медић, једино дете које ову заједницу чини живљом и уноси радост међу малобројну паству.
Њеног оца Дражена и њу, смо имали прилику да „упознамо“ и пре званичног упознавања, с обзиром да је Марија најчешће у главној улози у свим објавама на званичној Инстаграм страници ове парохије, и немогуће ју је не приметити.
Упознати од стране њиховог пароха о сиутацији која прати Дражена и Марију, направили смо посету с намером да саслушамо са каквим се све проблемима суочавају.
„Нема ми излаза никаквог. Нисам способан за рад. Ја се до другог спрата уморим кад морам да се попењем. Имам озбиљно оштећење плућа. Живимо од 400 евра. Док купимо нешто хране, ја док дам за лекове, не остане ни за шта. Кирију сам одавно престао да плаћам. Предао сам додуше за дечији додатак, али још ништа. Мада и то ће бити само 61 евро. Имао сам и неки стари ауто који сам морао да продам, да бих бар део дуговања за кирију могао да исплатим“ , од самог почетка је био директан са нама Дражен.
Он је већ у седмој деценији живота. Из другог брака му је ћерка Марија. Иза себе има буран живот, испуњен и успонима и падовима, а данас се налази у готово безизлазној ситуацији: озбиљно нарушеног здравља, живи у скромном стану без икаквих стабилних примања, свакодневно стрепећи шта ће бити са његовом ћерком ако станодавац одлучи да их исели или ако се њему нешто деси.
„Човек који нам издаје стан је већ и одустао да нам тражи новац, јер види да не можемо давати, па је само питање времена када ће нам рећи да не можемо више бити ту. Да нема оца Немање, ми не би живели. Без икакве лажне скромности. Само нас је он одржао у животу, и он је једини разлог што имамо још увек и храну и овај кров над главом. Успе да прикупи и нешто хране за нас, и одеће за њу, и нешто новца заједно са парохијанима, па дамо станодавцу, како би продужили неку наду“ , пун очајања, али и искрене захвалности према свом духовном оцу, био је Дражен док је још ближе појашњавао своју ситуацију.
Није само то проблем. У истом објекту, у приземљу је смештено готово двадесет радника из Азије. Плаши се да било где крене сам, и да остави Марију саму у стану. Где он, ту и она. А тако се не може живети.
„Треба нам неко решење, јер одавде немамо куд. И вољан сам да се преселим тамо у околину Осјека или Вуковара, где је више наших села и нашег народа. А и иначе сам пореклом из Осијека. Да будемо међу својима. Нисам избирљив. Где год успете и ако успете да нам нешто нађете, то ће бити спас за нас. Само ми је због ње и да има неку сигурност, јер ја због свог здравственог стања не знам како ћу“, видно забринут за своју ћерку је Дражен.
Он моли да га чују добри људи, само због своје љубимице. Страхови који су видљиви на њему због свега што се може њој десити уколико њега задеси нешто, не могу се сакрити.
За Марију срећа значи, бити са својим татом у добру и у злу на сигурном, у свом дому. То су мале жеље ове прерано стасале девојчице.
„Имала је сто питања док нисте дошли. Толико је била нестрпљива. Када ће доћи, колико имају још да возе, је л` далеко Београд, да ли ће нам они стварно помоћи“, кроз осмех је на крају испричао Дражен ове мале анегдоте.
Ако успемо у нашој намери да скућимо Медиће негде на подручју Епархије осечкопољске и барањске, далеко од Сиска, оставићемо ову малу црквену заједницу без иједног детета, јер је Марија, уз децу доброг оца Немање, била једино дете у цркви.
Можда ћемо их и све мало растужити, али нажалост мора тако, како би Медићи добили прилику за нешто бољи и сигурнији живот.
Позивамо вас да нас подржите у новом пројекту који спроводимо на подручју некадашње Крајине.
