Александар (13) и Немања (7) здушно бодре репрезентацију Србије и сањају снове о новој кући!

Иако одрастају у чисто албанском селу Сопот, које се налази у Северној Македонији, уз саму границу са Србијом, најмлађи Митровићи највећи су навијачи наше фудбалске селекције и поносе се тиме. Наравно дечаци предњаче у томе, Александар (13) и Немања (7).

Ја се зовем исто као наш нападач Александар Митровић, њега највише пратим и волим да гледам кад он игра. Волео бих и његов дрес да имам. Сви смо сад навијали за Србију када су играли. Немања и ја играмо по цео дан фудбал, али нам се пробушила лопта, па користимо ову малу која баш није за фудбал – надахнуто нам је причао Александар о љубави према репрезентацији Србије.

Осим њих двојице, ову скромну и измучену породицу чине још и родитељи Мирослав и Надица, као и девојчице, Александрова сестра близнакиња Александра (13) и млађа Данијела (9).

Трошна кућа, иако грађена пре неких седамдесетак година, на први поглед би се рекло да датира из времена када се наш народ из тих крајева ослобађао од турског ропства. Састављена од камених плоча и блата, без купатила и воде, кров испуњен сламом, плафони у две скромне и хладне просторијице скроз улегли, само што се не уруше, једино су уточиште овим малишанима и њиховим родитељима.

Кућу нам изнајмљује један човек из Врања, немамо ништа наше. Живели смо у селу Карабичану код мојих родитеља, али смо морали негде ближе да се преместимо и због деце и школе у коју иду у Табановцу. Ту мало ниже живи ташта у свом кућерку, па је и то један од разлога што смо тражили неки смештај у овом селу – испричао нам је отац Мирослав.

Немају никога од деце у селу, са ким могу да се друже. Како су старији, све нас је више страх за њих, поготово за девојчице. Није нам пријатно да их пуштамо саме да иду кроз село. За сада нисмо имали проблема, али бринемо се шта све може да буде – није крила бригу која је притиска мајка Надица.

Да ли је већа брига изолованост или привремени трошни дом, једно је сигурно, да ни место где живе, ни објекат у ком живе не уливају ни минимум сигурности овој деци.

Собе, собе, другаре, собе и купатило – низали су се одговори од уста до уста, свих малишана редом, на питање шта им недостаје.

Шта ми да вам кажемо, све сте чули. Нису мали, недостаје им да имају своје собе, где ће да бораве, да не морају сви заједно да спавају у два кревета – додала је Надица.

Императив који стављамо пред нас, јесте да за наше мале Митровиће учинимо све што је у нашој моћи, како би им обезбедили топао и безбедан дом као што има и већина њихових вршњака и из ког ће наравно још јаче навијати за нашу репрезентацију.

Искрено се надамо, да ћемо као и годинама уназад, уз сјајну подршку свих наших донатора, који су знали да препознају важност великих пројеката које спроводимо на тлу Северне Македоније, успешно покренути и окончати још један битан пројекат за нашу малобројну заједницу.