Испоручена помоћ за манастир Св. Петке Изворске код Параћина (видео)
Водећи се Христовим речима из Новог завета: „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40)”, представници Хуманитарне организације Срби за Србе испоручили су вредну помоћ манастиру Св. Петке Изворске код Парћина, чије сестринство већ пуних 77 година непрекидно брине о деци и одраслима ометеним у физичком и психичком развоју, чиме су и јединствен такав манстир у Српској Православној Цркви.
Помоћ у укупној вредности од 240.946 динара подразумевала је набавку прикључака за трактор (тањирачу и дрљачу), као и донацију у виду конзервиране хране, пелена, средствa за дезинфекцију и заштитних маски.
По једном извору, као и по народном предању, манастир је задужбина краља Милутина подигнута између 1271. и 1371. год. По другом предању, манастир је задужбина браће Мусића, сестрића Св. Кнеза Лазара. Претпоставља се да је манастир зидан после Косовске битке и с обзиром да Мусићи воде порекло из села Доња Мутница и да је крсна слава њихових директних потомака Преп. Мученица Параскева, ова претпоставка се узима као тачнија.
Година 1398. се јавља као посебно важна у истраживању историје манастира, јер је те године благоверна Кнегиња Милица измолила мошти Св. Петке од султана Бајазита и приликом преношења моштију из Видина у Крушевац мошти Преп. Матере Параскеве су по предању неко време боравиле у манастиру крај видинског друма на десној обали Грзе. У то време потекли су чудотворни извори воде, по чему је и село добило име Извор. Народ је у великом броју притицао моштима Светитељке. Чак и ако претпоставимо да манастир пре тога није био посвећен Св. Петки, од тог времена се ова светиња веже за поштовање Св. Петке и у народном сећању остаје као таква кроз векове пустошења и рушења
Доласком Игуманије Јефимије са сестринством у манастир Св. Петке 1942. године Комесаријат за избеглице додељује манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у манастиру све до завршетка Другог светског рата 1945. године. Сву бригу о деци водиле су монахиње, које су и саме биле у великој оскудици тих ратних година. По завршетку рата игуманија Јефимија, после много молитва и расуђивања, одлучује да прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување.
Првих двадесет година Дом је био смештен у манастирском конаку. Премда је материјалну страну издржавања Дома преузела Држава тј. Савет за социјално старање НР Србије, повремено обилазећи и вршећи надзор, ипак су услови смештаја били оскудни, а и услови рада веома тешки. У конаку је било смештено тридесет штићеница, искључиво женског пола, са најтежим умним, психичким и физичким поремећајима. Здравствену заштиту деце је обављао Дом народног здравља у Параћину. Сву бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по четири стално биле дежурне. Због специфичности и одговорности посла Мати је сестре слала у болнице на медицинске курсеве или су долазили доктори у манастир да сестре упуте у основна медицинска знања, тако да су монахиње деци пружале основну медицниску помоћ.
Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог Дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху.
Преломна година била је 1966. године када манстир уступа Републичком секретаријату за социјалну политику СР Србије 0,41 хектар земље, на којој Секретаријат подиже нову зграду са приземљем и спратом, опремљену најсавременијим уређајима тог времена. Тако се број повећава на 92 штићенице. У прво време радила је, поред монахиња, само једна медицинска сестра, затим три, а данас ради пет медицинских сестара. Лекар опште праксе долази три пута, а неуропсихијатар једном недељно.
Просторије за дневни боравак деце потпуно су прилагођене потребама штићеница које их користе, тј. тапацирани су и зидови и подови да не би долазило до могућих повреда. Постављене су тапациране клупице, а горње зоне зидова осликане су ликовима из цртаних филмова, као и природним мотивима. Дечја трпезарија обновљена је новим столовима и столицама, а кревети су замењени новим, разнобојним. Постављено је и озвучење у целом Дому тако да одговарајућа духовна или дечја музика делује као умирујућа терапија. На самом уласку у Дом осликана је фреска на којој је приказана Спаситељка како благосиља болесну децу и теши их… На фресци стоје натписи: „Пустите децу нека долазе к мени јер је таквих царство небеско.”
Настоји се да све штићенице буду крштене. Зависи од здравственог и умног стања штићеница, оне се укључују у богослужбени живот манастира. Неке од њих чешће посећују богослужења, чак поједине знају да поју неке од богослужбених песама и да на Светој Литургији примају Свете тајне. А за све друге које не могу присуствовати богослужењу свештеник носи Свете Тајне у Дом и тамо их причешћује. На њиховим чистим лицима сија тада неземаљска радост… Дешавало се да родитељи донесу децу у Дом, и више се за њих не интересују.
Много вам хвала, олакшали сте ми обрађивање манастирских њива! Хвала Богу и Св. Петки што нам преко вас даде ове машине и наравно помоћ за Дом! Још једном велико хвала Срби срцем и душом за Србе, волим вас све пуно! – стоји у поруци монахиње Анисије, задужене за рад на пољопривредном имању манастира.
Један део испоручене помоћи добили смо захваљујући пријатељима и донаторима наше организације, којима и овог пута упућујемо велику захвалност на поверењу и подршци.
Како би се рад Дома при манастиру Св. Петке Изворске несметано наставио, Хуманитарна организација Срби за Србе упућује позив својим донаторима, члановима и пријатељима организације да у складу са својим могућностима подрже сестринство манастира у намери да штићенице о којима свакодневно брину добију подршку какву заслужују од нашег друштва.
