10. октобра 2008.

Јованино писмо за ''Срби за Србе''

Јованино писмо за ''Срби за Србе''
Помаже Бог драги моји, Ја сам Јована Радовановић са Косова. Живим у једној енклави која се зове Ораховац. Имам 11 година. Овим путем желим да се захвалим овом сајту што постоји, као и организацији. Радујем се што још увек има добрих људи који помажу својој браћи и сестрама у немоћи. Радовно читам Ваш сајт и пратим шта се ради и пише. Код нас је летос била једна добра жена из Канаде, Зове се Радмила Мићић. Донела је и поделила  деци новчану помоћ. Дочекали смо је са песмом у порте наше цркве Успења Пресвете Богородице. Тета Радмила се радовала када је видела пуно двориште деце. Пришла је мени, поздравила се. Пришла је и осталој деци и са свима се руковала и попричала. Пришла је мојој млаћој сестри, и питала је шта би волела да јој донесе кад дође други пут. Сестра јој одговорила да жели само мало слободе. Тета Радмила је застала и гледала је, као да се није надала да ће добити такав одговор. Поглед јој застао и на трен је мислима одлутала.  Помиловала је моју сестру и питала је како се зове, а очи су јој биле пуне суза иако је прикривала поглед од нас. Као да није хтела да ми то видимо. Била је неколико дана гост у Ораховцу. Овом приликом је поздрављам, као и све људе који помажу и мисле на нас што чувамо наше свето Косово. Не чувамо га оружјем, већ Вером, Надом и Љубављу. Тета Радмила је видела где ми живимо, и какве су услове живота. Ораховац је једна енклава са неких 300 до 400 метара слободне територије. Налази се на југу Косова. Живот је тежак, али живи се уз Божију помоћ. Поставили су бодљикаве жице, али то нас не чува. Са нама је Господ и нас води Божија рука. Када треба нешто да купимо или да идемо код доктора, путујемо конвојем по два и више сата без пратње. Тако путујемо последњих година, За све што нам треба идемо у Косовску Митровицу. Најтеже нам је што немамо струју и воду. У 24 часа има пар сати струје, а воду пусте у неколико дана једанпут.  Ми смо три сестре, све три идемо у школу. Ја сам најстарија са 11 година. Друга је Анђела и има 10 година и најмања је Цока. Она је ђак првак. Када се вратимо из школе , тада је већ мрак, задаћу пишемо уз свећу. Када завршимо домаће задатке, ја сам настарија па увек смислим неку нову игру или причу и тако нам брже прође време. Мама је једну сестру родила кући, јер није било доктора. Тада је био рат и није се могла до болнице па је у кући родила сестру. Желим да имам још сестрара, и ако да Бог, и брата. Волела бих да упознам пуно другова и другарица, да се дружим са њима и да и они дођу код мене на Косово.  Не знам шта бих још могла да вам напишем. Овде нема нешто посебно о чему бих могла да пишем, јер је мали простор у коме  живим, док је у граду Ораховцу другачији. Видим га издалека, велик је, има пуно зграда, продавница. Пуно људи живе у њему, на жалост само Албанци, док смо ми Срби сабијени у једном делу  у коме нам је црква. Око цркве су куће и онда је све то са бодљикавом жицом ограђено. Понекада уђу Албанци у наш део па нас провоцирају.Зато сам увек кући, ретко кад излазим, а кад изађем обично се сви скупимо у црквеном дворишту. јер смо ту најбезбеднији.  Драги моји, за сада толико. Журим да завршим ово јер ће сваког трена да ми нестане струја. Пуно вас све поздрављам, и захваљујем свком ко је прочитао ове редове истине. Незнам да ли сте разумели какав је живот у гету, ако јесте хвала, ако нисте опет вам хвала. Бар сам са неким поделила оно што ме боли. У Христу ваша мала сестрица Јована Косовка. Свако добро, с Богом.

Повезане вести

Коментари