Нови шпорет на дрва за породицу Стојиљковић
- Пресрећни смо јер смо за кратко време успели да средимо кућу и стекнемо мало прихода како нам не би деца више гладовала. Хвала добрим људима из иностранства, нашим исељеницима који су нам удахнули нови живот и створили својим новчаним прилозима предуслове за нови почетак. Када су нас посетили репортери "Вести" имали смо само једну собу. Породила сам се и добила близанце који су спавали на душеку, свакодневно смо се борили да им обезбедимо млеко, да позајмимо платно како бих им сашила пелене. Живели смо од социјалне помоћи и дечјег додатка, а то је 16.000 динара или око 140 евра месечно. Главни посао нам је био брање печурака и када је добра година могли смо да себи приуштимо брашна и других основних животних потрепштина. Данас, захваљујући стаду коза које су нам купили добри људи из иностранства, ми смо започели да живимо од свог рада и својих десет прстију. Новац нам није био у првом плану, већ козе како бисмо кренули да стварамо доходак и живимо као и сви нормални људи. Јер зашто очекивати милостињу, када смо здрави, хвала богу, и када можемо напред властитим снагама. Требао нам је само ветар у леђа, а добили смо га од хуманих људи - каже расположена Сања.
Мајка Сања са ћерком Маријом поред старог шпорета
Захваљујући добротворима из дијаспоре Стојиљковићи имају стадо од девет коза и једног јарца. Обезбедили су храну за њих, за целу зиму, и кренули са производњом сира. "Данас имамо неколико врста: младог, преврелог и конзервираног у уљу. Имамо услове да их чувамо, помоћне просторије су у Слободановом родном селу Тумба, испод саме планине Кукавица, тамо је и почетна производња сира. Позивамо све ове добре људе, ако их пут нанесе у наше врлети, да се осладе нашим и исто толико њиховим сиром", истиче домаћин Слободан.
Захваљујући ХО Срби за Србе, која је о њиховој тешкој судбини прочитала текст на порталу "Вести", стигла је и конкретна помоћ: уређење просторија за становање, опремање потребним намештајем и кухињским апаратима. На тај начин су добили још једну собу, ходник, купатило, машину за прање, комоде, орман, а сада и пећ на дрва.
- Хвала свим добрим људима, нека им добри Бог подари здравље и срећу у животу. Колико су нама помогли, стоструко им се добра вратило. Данас у нашој кући готово да ништа не недостаје, срећни смо и задовољни, постали смо породица у правом смислу те речи. Ми више не знамо шта је глад, несаница и страх и то је за нас највећи успех - кажу захвално Сања и Слободан.
Вредна и насмејана Марија Стојиљковић
Млада мајка Сања подсећа како су на свет дошли Петар и Павле. "Породила сам се у нишкој болници, 9. јула 2014. године. Порођај није био лак, зато сам пребачена у Ниш. Нисмо планирали близанце, али Бог је тако хтео. Важно је да су живи и здрави, а пошто сам их родила уочи Петровдана, решили смо да се зову Петар и Павле. Тада нисмо имали довољно нас петоро ни за храну, а камоли за остало. Сада се потврдило старо правило да деца никад нису вишак, већ су највећа радост у животу и круна наше љубави - каже домаћица Сања.
Позивамо све људе добре воље да и даље подржавају рад Хуманитарне организације СРБИ ЗА СРБЕ и на тај начин помогну и обрадују велики број деце којој је помоћ преко потребна. ДЕЦА СУ НАША БУДУЋНОСТ!СРБИ ЗА СРБЕ Извештај: Vesti onlineПовезане вести
Помогнуте четири народне кухиње у Црној Гори – акција Борба против короне
Крајем марта, услед кризе изазване корона вирусом (COVID-19), Хуманитарна организација Срби за Србе покренула је велику акцију „БОРБА ПРОТИВ КОРОНЕ – будимо уз сиромашнеˮ с циљем буђења солидарности и прикупљања средстава за помоћ најугроженијима. У Црној Гори помогнуте су народне кухиње које делују под окриљем Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке у Бијелом Пољу, Беранама, Подгорици и на Цетињу.
Једна породица, пола школе – Недовићи чекају и осмо дете у склепаној кући у срцу Шумадије
Школа „Вук Караџићˮ у селу Претоке у општини Кнић вероватно не би више ни постојала да није породице Недовић. Они имају чак седморо деце од чега троје млађих иде у ту школу која укупно броји шесторо ђака. На макро плану такве породице су важне као светионици у време кад нас је због беле куге из дана у дан све мање, а на микро нивоу су често од великог значаја за опстанак локалних заједница у ситуацији кад нам школе и села изумиру широм земље.
