Косовски завет на делу – породица Вуковић одлучна да остане на Косову и Метохији, а ми ћемо им у томе помоћи!
Да ли је могућ опстанак нас као народа, без косовског завета као темеља живота, као корена из кога би требало све да потекне и развија се? Заборавили смо да живимо као наши преци, који су се појили на извору косовског завета и чинили надљудске подвиге током судбоносних момената кроз нашу историју препуну изазова, само јер су били надахнути косовским заветом. Нису се плашили непријатеља, а ни смрти, него одговора на оно ванвременско питање које ће нам свима бити постављено – Су чим ће се пред Милоша славног изић’? Да ли уздигнута чела или црна образа?
А да ли смо ми достојни наследници и наших косовских јунака, али и свих оних предака који су преносили и распламсавали буктињу косовског завета до дана данашњег и предали нам је на чување, велико је питање. Ипак, на северу Косова и Метохије у месту Житковац, уверили смо се да постоје и даље они који се могу слободно назвати достојним чуварима косовског завета. Породица Вуковић, са својих седам чланова, оцем Владимиром, мајком Драганом, синовима Николом (18), Филипом (9), Стефаном (5) и ћеркама Тијаном (17) и Теодором (2) надахнула нас је самим својим бићем, али и непоколебљивом жељом да се сачува заветна нам земља.
Углавном по некој природи нашег посла, ми смо ти који охрабрујемо, подстичемо и укрепљујемо породице које су изгубиле сваку наду. Овог пута, ми смо ти који смо изашли из дома Вуковића укрепљени и надахнути, да наставимо борбу за преостали српски живаљ на Косову и Метохији још јаче него икад.
Хвала што сте нас се сетили и што сте нас обишли, па сад за даље како Бог да! Хвала и Епархији рашко-призренској што нас је препоручила за помоћ. Редовно смо у манастиру Бањска, а моја рођена сестра је монахиња у манастиру Брњак. Са вером у Бога, могуће је сва искушења пребродити.
Као некада наши славни крајишници граничари, који су вековима били бедем хришћанске Европе, тако су и данас наши Срби, посебно на северу Косова и Метохије у сличној улози. Главни протагонисти у тој борби су свакако вишедетне породице, о којима као организација водимо рачуна. Оснаживањем тих породица, суделујемо у свему томе. Недавно смо управо породицу Владимировог рођеног брата Далибора, која броји чак једанаесторо деце помогли куповином половног трактора са прикључним машинама – плугом и дрљачом. Сада је дошао на ред и Владимир са својом породицом да буде помогнут. Шеснаесторо чељади браће Вуковића, улива нам наду да није све изгубљено, a rазговор смо почели баш на ту тему бројности.
Ми кад прослављамо Светог Алимпија, не морамо ни да зовемо госте. Довољно је нас двојица са породицама да се окупимо и то је то – кроз смех нам је испричао Владимир и наставио
Владимир је родом из Дренице коју својевремено сматраше за српску Свету Гору, а супруга Драгана из Врднице код Вучитрна. Доселили су се прво у Косовску Митровицу где повремено бораве, па у Житковац пре четири године, где су купили кућу са имањем, коју још увек отплаћују. Међутим, постојећа кућа, није довољно велика за овако бројну породицу.
Сви некако беже у град, а ми ето на село. Радимо, боримо се колико можемо. Потребан нам је већи простор јер нас је много. Размишљали смо о доградњи куће, али тренутно су то само планови. Нисмо још ни исплатили кредит за ову кућу. Поврх свега, има доста влаге у кући, тако да једна соба, коју иначе зовемо „хладна соба“ малтене није у функцији, не може се у њој боравити због влаге, па спавамо сви у једној соби. Док је школска година, користимо углавном тај стан у Митровици који смо добили на коришћење, и у ком смо од 2005. године, али свакако нам је циљ да прилагодимо кућу у Житковцу и боравимо стално тамо – рекли су нам Владимир и Драгана.
Драгана је запослена на одређено у једном вртићу, док је главни извор прихода Вуковићима бављење пољопривредом. Гаје углавном пшеницу и кукуруз. Заједно са породицом Владимировог брата користе трактор који смо даривали недавно старијем од браће Вуковић.
Обрађујем и своју земљу, а узимам и земљу у закуп. И више него добродошла су два трактора која смо од Фондације Делије и вас добили брат и ја. Не морам да изнајмљујем сваки час кад за нешто затреба – захвалан је био Владимир због обезбеђеног трактора, који користи обема породицама.
Као печат на ову посету, дошла је и последња изјава, отрежњујућа и чврста као стена.
Сваки мој план, деце ми, је везан за Косово. Ништа ја не размишљам да одем у централну Србију. Врло добро знамо ко нам је непријатељ и ко нам шта мисли. Наше је да будемо овде – пркосно и одлучно закључио је Владимир и оставио нас да дубоко промишљамо о Косову и Метохији, о самима себи, али и о нашој улози у овом моменту историјског битисања.
Зато хајде да покажемо да нисмо народ кафића, кладионица и кафанског национализма, него истински потомци Светога Саве и да на делу, саборно, окупљени око једног племенитог и узвишеног циља, обезбедимо породици Вуковић прави дом, достојан чувара косовског завета.
Користимо ову прилику да позовемо све оне којима је Косово и Метохија у срцу и души, да се одазову и узму учешћа у новој донаторској вечери, која ће се одржати у ресторану Кошута у Београду, 13.06.2023. и на којој ћемо прикупљати средства управо за изградњу куће породици Вуковић.
