Мала Александра (10) – срце породице Тасић: Прича о жртвовању, љубави и снази једне девојчице!

Све тешкоће живота и разне трагичне ситуације са којима се сусрећу угрожене породице – често не могу да се опишу и пренесу. Посебно је тешко када су у питању деца која своје емоције скривају и некада је немогуће да проникнемо у њихов свет и сазнамо са којим проблемима се суочавају.

Овога пута, у породици Тасић из Кршевице крај Бујановца, упознали смо малу хероину Александру (10) која је силом прилика постала стуб породице и велики ослонац млађој браћи и оцу.

Душан (9) и Матеја (5) највише воле да једу палачинке са кремом, па се трудим да их обрадујем кад се врате из вртића и школе. Све што треба по кући, волим да радим. Чистим, рибам и бришем прашину – рекла нам је Александра на које све начине помаже у кући.

Нажалост, мале Тасиће напустила је мајка и о тада немају никакве информације о њој. Бол коју носе ови малишани највидљивија је на најмлађем Матеји који је од стреса оболео од шећерне болести, која је, нажалост, у његовом случају била праћена најтежом компликацијом, односно развојем коме која је трајала неколико дана.

Тата се труди око нас. Спреми нас за школу и обданиште, отпрати и сачека. Он није у могућности да ради јер се стара о нама, а и фрезом је посекао ногу па се отежано креће. Када учимо енглески, долази до смешних ситуација, јер он не зна језик али се труди да некако пронађе на интернету и покушава да ми објасни – наставља да нам прича своју животну причу ова бистра девојчица.

Отац Ивица, након што га је супруга напустила, нашао се у тешкој ситуацији. Тасићи живе у 30-ак квадрата куће која је у лошем стању, без купатила и са нефункционалном собом која је пуна влаге. Живе од социјалне помоћи и дечијег додатка. Ипак, пожртвовани отац даје све од себе да орасположи децу и обоји њихов свет ведријим бојама.

Немамо купатило па се купамо у кориту. Пошто сам већ велика срамота ме је па идем код стрица да се окупам. Браћи загрејемо воду у велики лонац па им помажем да се окупају – рекла нам је Александра.

Александра на све начине покушава да браћи надокнади мајчинску љубав. Као и свако дете, немоћна је да се сама избори са свим изазовима која су пала на нејака дечија плећа.

Када бих имала своју собу, позвала бих најбољу другарицу Нину, да се играмо – рекла нам је своју скромну жељу.

Хуманитарна организација Срби за Србе позива све племените људе да покажемо Александри и њеној породици да нису сами и да ћемо заједничким снагама обезбедити услове за безбрижно детињство!