„Ми, Срби, изумиремо, уби нас бела куга“ Помозимо породици Јовановић из Косјерића да одгајају својих деветоро деце у бољим условима

Деветоро деце имају Ненад Јовановић и његова супруга Милка из Доње Полошнице, у општини Косјерић. Најстарији су Милош (17) и Душан (16), који болује од дијабетеса. Обојица заједно живе у дому у Пожеги, где похађају средњу пољопривредну школу. Три године млађа од Душана је Анђелка (13), ученица седмог разреда. Мила (12) је пети разред, Душица (10) иде у трећи, а Раде (9) у други разред. Најмлађи су Вукан (2), Александар (1) и Лазар, беба од тек месец дана.

Диван је и не тако чест пример видети ову велику породицу на окупу. Срећни, скромни, вредни. То нам је оставило најјачи утисак када смо их посетили средином марта 2026. године.

„Ми смо скромни људи. Мени је интерес да деца остану овде, а не да се разлете као тићи“, започиње причу Ненад, који се бави пољопривредном, надничи, ради на грађевини, и даје све од себе да породицу држи на окупу.

„Живот је за нас борба. Али, може да се живи од пољопривреде, ко хоће да ради. Понекад продам и нека дрва из своје шуме. Имам своју приколицу, па могу“, искрен је Ненад.

Милка, његова жена, јесте домаћица и брине о деци, али неретко зна и она да ускочи и припомогне у тешким мушким пословима.

„Ја сам једно време радила на мешалици и помагала мужу, а ту су нам сада и синови. И на Дивчибарама сада имамо да излијемо две плоче. Велики су трошкови наше породице, помаже нам чак и Анђа како бисмо некако намирили основне потрепштине“, каже Милка.

Имају социјалну помоћ и дечји додатак за четворо деце. Обрађују 3,5 хектара, док им је 4 хектара земље под шумом. Од животиња свиње и овце. Имају пшеницу, шљиве и малине на 20 ари.

„Од малина може добро да се заради. Добро рађају у нашем крају, а мени не треба ни радна снага“, поносно показује Ненад на своју старију децу.

Поседују свој извор воде, преко хидрофора, који, како нам веле, уме да пресуши лети. Струју имају, мада зна да нестаје. Никоме ништа не дугују. Од пољопривредних машина имају трактор, плугове, дрљаче и стари мотокултиватор из ’79. године који је још од Ненадовог оца остао. Имају основну белу технику, а фали им машина за сушење веша, која им је реално потребна због једанаесторо укућана.

Поред свега, стижу и да пеку ракију.

„Печем своју ракију, али ми већ две године мраз сасече шљиве, ни једна једина није преживела. Гајим и стару сорту Трновачу“, открива нам поносно Ненад.

Оно што њега највише тишти не односи се на саму породицу већ на српски народ који се из године у годину смањује.

„Знате, 1948. године овде је била прва школска година. Уписано је 92 ђака. Сада има два ђака. То су моје ћерке, због њих школа још увек није затворена. Бела куга је највећи проблем код нас. Ми као Срби изумиремо. Моји преци су се доселили овде пре 250 година са међе Црне Горе и Херцеговине. Припадали смо племену Пржуљ. Смрт је природна појава и то је нормална ствар, али немате појма колико је страшно када нема ко да те дочека, као наше комшије. Ја имам велику породицу и уживам у њој“, прича нам отац деветоро деце, који је и сам има четири рођена брата и две сестре.

Оно што породици Јовановић треба јесте првенствено механизација и материјал за проширење и уређење куће и окућнице.

„Треба нам прикључак за фрезирање, крава, коса за трактор, олуци, стазе, сређивање две собе, циклон за ђубре. Али највише би нам значио материјал за кућу, како бисмо могли да је довршимо и уредимо да буде потпуно функционална“, каже Ненад, и додаје да једва чека да у будућности направи још једну кућицу како би било места за све.

„Планирао сам и да реновирам две просторије. У њима тренутно спава када ко стигне, али нису за свакодневну употребу“, каже нам Ненад, и забринуто показује влагу на зидовима која може да наштети здрављу деце.

Уколико се прикупи помоћ породици Јовановић уз помоћ Хуманитарне организације Срби за Србе, успећемо заједно да пружимо наду да остану на окупу. Управо оно што Ненад жели и за шта се свим силама бори. Милош и Душан су решени да изуче школу и помогну оцу у пољопривреди и свим другим радовима, како се огњиште Јовановића не би угасило у овом крају, већ само ширило.

Заједно и сложно… јер знамо шта Србе спасава.