Млади Насковићи на животној прекретници – помозимо им да остану на свом огњишту!
Неизвесна будућност, брига за децу, оскудевање у најосновнијим животним стварима и одсуство слободе. То је укратко свакодневица нашег народа широм косметских енклава, већ више од две деценије.
Празних прича о Космету је много, а неретко је Космет постао интерна монета за поткусуривање у разним дневно-политичким расправама. Тај народ и те породице су они који остају након свега тога у своја четири зида када се светла погасе, животарећи од данас до сутра, тражећи одговор сами од себе на питање, да ли истрајати на позицији чувара прадедовског огњишта када су га се већ сви одрекли и сачувати залог када се буде требало „стат’ пред Милоша” или ипак отрести са себе векове постојања као прашину и потражити неку сигурнију луку за себе и своју децу.
Књишки пример једне такве просечне српске породице из косметске енклаве, јесу Насковићи из села Велико Ропотово, недалеко од Гњилана. Главну улогу у нашем новом пројекту опстанка породица на Косову и Метохији, доделили смо самохраном оцу Славољубу и његовој деци Лазару (19), близанцима Марку и Марији (17) и најмлађем Миљану (14). Најстарији син Александар (24) је већ годинама у Београду.
Пре самог пристизања у Велико Ропотово, добили смо основне информације од стране наших сарадника из Епархијске организације Мајка девет Југовића, који су се иначе и заложили да се ова породица укључи у наш систем помоћи, па смо отприлике знали шта можемо очекивати. Међутим, како то увек бива, једно су речи, а друго је стварност на лицу места.
Док смо чекали домаћина да стигне из поште у којој је запослен, дочекали су нас његови наследници. Мала дистанца и неповерење од стране деце, која је разумљива и која постоји, поготово када живите таквим животом од рођења ипак је полако превазиђена, када смо их уверили да смо озбиљни у својој намери да им помогнемо.
Кренули смо полако са испитивањем стања које се тиче куће и шта би то по њиховом скромном мишљењу требало урадити. Главни саговорници су нам били близанци Марко и Марија, допуњујући једно другога:
Мислимo да је најбитније да нам се реновира купатило. Ово је као што видите скоро па неупотребљиво. Избија влага овамо где нам је била кухиња, па смо морали да скинемо све кухињске елементе. Можда треба и тај зид да се сруши, нисмо сигурни.
У међувремену нам се придружио и Славољуб, који је дошао у пратњи свог брата Горољуба, који иначе исто живи са њима у кући. Славољуб нас је мало ближе упознао са стањем у његовој породици:
Журио сам баш да стигнем са посла и на несрећу, казнила ме је шиптарска полиција због незнатног прекорачења брзине. Немилосрдни су, а казне су велике, када се узме у обзир каква су нам примања. Видим да су деца мало показала стање у нашој кући. У праву су, купатило и јесте тренутно највећи проблем. Мада од када ми је супруга преминула прошле године, некако смо сви клонули и чини ми се да је све почело да пропада.
На сам помен мајке, приметили смо нелагодност на лицу деце и промену расположења. Видно је да још увек пате за мајком и да не воле да се прича о томе уопште, па смо тежиште разговора поново пренели на конкретне проблеме који се тичу стања унутар куће.
Осим купатила, влага, такође, прави доста проблема у кући, а на горњем спрату где деца спавају, нема ни грејања и столарија је пропала. Купатило нам је најпрече, па све остало што је проблематично, заборавимо и да поменемо – наставио је Славољуб.
Искористили смо прилику да са децом обиђемо њихове собе и да мало попричамо о њиховим плановима, с обзиром да су у тим годинама, када се налазе на некој такорећи животној прекретници, као и њихови вршњаци који живе у слободи.
Ми похађамо средњу медицинску школу и добри смо ђаци, интересује нас то да студирамо. Можда би волели да наставимо даље студије негде или да потражимо неки посао у Београду, где нам је најстарији брат Александар. Овде немамо шта да тражимо, а и видите у каквим условима живимо – рекли су нам поново у глас Марко и Марија.
На питање, да ли би можда помогло да остану овде и да евентуално запослење у струци потраже у Грачаници или Косовској Митровици, додали су:
Лепше је увек када си заједно са својом породицом. Када би успели да средимо кућу, гледали би да останемо овде. Верујемо да би било боље, него ићи негде у непознато.
Иако двоје од четворо преостале деце у кући, као у ниском старту чека пуцањ пунолетства, да оставе иза себе неусловну кућу и пронађу срећу тамо негде где сунце бар наизглед лепше сија него на Космету, ми ћемо дати све од себе, да им уређењем куће дамо један мотив више, да ипак остану на свом огњишту, ако не у самом селу, а онда бар на Косову и Метохији.
За крај, најмлађи Миљан је додао и своје скромне дечије жеље:
Волим да возим бициклу са другарима по цео дан. То ми је најлепша занимација. Не волим баш да размишљам о томе шта се десило са мамом, па тако скренем мисли. Волео бих и када би нам собе биле мало топлије и удобније за спавање.
Отац Славољуб нас испраћа упитно забринутим погледом, као да помишља да ће ово бити наше последње виђање и да се ништа неће променити након нашег одласка.
Нисмо ништа обећали, јер наша обећања су увек преточена у наша дела. Зато организација Срби за Србе покреће још једну велику задужбинарску акцију помоћи на Косову и Метохији, где планирамо потпуно реновирање породичног дома Насковића, како би помогли да се сачува првенствено млађи нараштај, који се налази на животној прекретници и од којег зависи више него што можемо да замислимо.
Позив за учешће у овој акцији је упућен свима, јер Космет нас вековима и позива и дозива, а да ли ћемо се и како одазвати, на нама је да одлучимо.
Сви начини за донирање могу се наћи у нашој донаторској платформи: www.srbizasrbe.org/donacije